« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - Епилог

ЕПИЛОГ

Нестанак једне државе са историјске сцене био је кроз целу историју део ширег међународног карактера. То је случај и са Југославијом, чији је нестанак резултат компликоване геополитичке игре.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - Закључак

ЗАКЉУЧАК

Разумевање механизма моћи којим располаже папа као врховни поглавар Римокатоличке цркве од изузетног је значаја за данашња збуњујућа постхладноратовска догађања. Амерички теоретичар Сидни Хук сматра да је: «католицизам најстарији и највећи тотaлитарни покрет у историји». Укључена је у главне финансијске токове Запада.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - део 3.3. - Авангарда свете столице

3. ЕКУМЕНИЗАМ ИЛИ ПРОЗЕЛИТИЗАМ ?

Источна политика Ватикана мора бити сагледана још и из једног угла – из угла екуменизма, будући да је постављена у координатама екуменизма и евангелизације. Не би се у принципу томе могло ма шта приговорити, уолико би било речи о истинитом, добронамерном и критичном опредељењу.
Кроз цео први миленијум хришћанство је било јединствено; у другом миленијуму је дошло до поделе и то је чињеница са којом улазимо у трећи.
Било је у прошлости покушаја да се поделе превазиђу, али без успеха. Екуменски процес је злоупотребљаван у политичке сврхе, што је случај и данас. Рађање модерне верзије екуменизма везује се најчешће за Светску мисионарску конференцију, одржану 1910. у главном граду Шкотске Единбургу. Треба додати да се екуменски покрет јавио раније и то у крилу англосаксонског протестантизма. Позадина му је била политичка.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - део 3.2. – Авангарда свете столице

2. ИСТОЧНА ПОЛИТИКА ВАТИКАНА

Од поделе хришћанске цркве на Источну и Западну 1054. године па до данас, постоји у политици Ватикана континуитет, у смислу настојања да под своју доминацију стави све хришћанске цркве; мењали су се само облици борбе, стратегија и тактика.
Србија је била први зид отпора католичком продору на Исток, што је повремено, од немањићког доба до стварања Југославије имало драматичан исход.
Источна политика Ватикана у XX веку прошла је кроз 3 (три) јасно распознатљиве фазе.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - deo 3.1. - Авангарда свете столице

1.ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА

Римокатолички писци најчешће разврставају теологију у 5 (пет) основних група: 1) догматску; 2) моралну или теологију морала; 3) пасторалну; 4) аскетску; и 5) мистичну. Теологија ослобођења не уклапа се ни у једну од наведених група; у питању је критично схватање теологије, ослобођено сколастичног појмовног језика. Теологија ослобоођења бави се светом на друштвеној маргини, светом који је најближи библијском из времена Христа. У том смислу могла би се дефинисати као покушај осмишљавања савременог идентитета католичанства кроз постулате раног хришћанства.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - део 2.3. - Појава и еволуција

3. ПРОМЕНА СТАТУСА – PRELATURA PERSONALIS

У Уставу организације «Opus Dei» из 1950., па и у самом концепту организације, постоји једна противречност. Начин живота објективно води чланове у изолацију; а са друге стране, као основни циљ организације постављена је пенетрација чланова у све сфере секуларног живота. Статус понтификалне институције под контролом Конгрегације за веру, преласком у Рим и прерастањем организације у транснационалну, и то са изразитим политичким циљевима – постао је велика препрека у раду. Конгрегација је гурала «Opus Dei» све више у правцу религиозних редова. Уз све невоље са којима је био суочен Ескрива, искрсла је још једна, у том тенутку најтежа.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - део 2.2. - Појава еволуција

2. НАСТАНАК, ЦИЉЕВИ И СТРУКТУРА «OPUS DEI»

Појава организације под мистериозним називом «Opus Dei» (Дело Божје) пада у време револуционарних превирања у Шпанији. Оснивач ове организације опат Хоземариа Ескрива де Балагер, врстан познавалац историје и философије, иступио је са тезом да је Римокатоличка црква као универзална, позвана да ступи на историјску позорницу, као што је то чинила и у прошлости у критичним тренуцима.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - део 2.1. - Појава и еволуција

1. КАТОЛИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У СИСТЕМУ ЦРКВЕ

Током историје Римокатоличка црква прибегавала је различитој техници контроле над верницма и различитим средствима у циљу повећања капацитета свог деловања.
Када је Римокатолчка црква кренула у освајачке походе у XI веку, појавиле су се религиозне организације.
Најстарија међу њима «Витезови св. Јована од Јерусалима, Родоса и Малте» познатији као «Малтешки витезови», који је опстао до данас и активно је укључен у живот међународне заједнице.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - део 1.3. Обнављање универзалне дилеме РКЦ

3. ПЛАНЕТАРНА СТРАТЕГИЈА ПАПЕ ЈОВАНА ПАВЛА II 

Када је 16.10.1978. из ватиканског димњака изашао бели дим, а доајен кардиналског колегијума Монсињор Тисеран изговорио вековима стару формулу «Habemus papam», на папски престо ступио је пољски кардинал Карол Војтила, под именом Јован Павле II.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - део 1.2. Обнављање универзалне дилеме РКЦ

2. НОВЕ ИНИЦИЈАТИВЕ

Између два светска рата Ватикан је био на страни нацизма и фашизма. Наследник Пиа XI, Пие XII (1939-1958) подарио је свој «очински благослов» Франку 02.04.1939. Одобрио је агресију Италије на Етиопију и Италије на Албанију 1939. Подржао немачку инвазију Чехословачке, поздравио је проглашење «независне Словачке». «Програм мира» који је лансирао Пие XII 1939. садржаво је отворен напад на «версајски диктат» и био снажно антируски обојен. Те две одрднице нашле су своје мсто у енциклици «Summi Pontificatus» од 27. октобра 1939. година.
Св. Столица заложила је сав свој ауторитет да спречи улазак САД у рат против сила осовине.
После пада Стаљинграда дипломатски напора ишли су у двоструком правцу: с једне стране, да се ублаже захтеве САД и Британије о безусловној капитулацији сила осовине, и да се, са друге стране, припреми терен за формирање антикомунистичког фронта.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - део 1.1. Обнављање универзалне дилеме РКЦ

1. МИТ И СТВАРНОСТ

Према званичним подацима римокатолици чине 17,30 % у укупној светској популацији, а све хришћанске цркве заједно 32,80%.
Концепт католицизма и мисија папе почивају на миту о папи као викару или намеснику Исуса Христа на земљи, о св. Петру као предводнику апостола и бискупу римском, а папи као његовом наследнику. Базилика св. Петра у Риму наводно је саграђена на гробу св. Петра који је мученички окончао живот. Ослонац за овај став налазе у Христовим речима изговореним на Галилејском језеру, које су пренете у Јеванђељу по Матеји (Мт. 16,18-19): «Ти си Петар и на овом камену сазидаћу цркву своју и врата паклена неће је надвладати. И даћу Ти кључеве од царства небескога; и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што разријешиш на земљи биће разрешено на небесима».

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - део 0.0. - Uvod

ТЕРМИНОЛОШСКА ОБЈАШЊЕЊА

PAPA – термин потиче од грчке речи ПАПАС, што значи ОТАЦ. Од V века тај назив користили су римски бискупи, а од XI резервисан је искључиво за поглавара Римокатоличке цркве и подразумева верске иимператорске прерогативе.
PONTIFEX MAXIMUS – у старом Риму био је то назив за врховног првосвештеника. Од V века придодат је уз титулу папе.
SEDES APOSTOLICI – апостолска столица је назив у употреби од 360. године, а под њим се подразумева папски двор са свим уредима.
ACTA APOSTOLICAE – званични документи Св. Столице.
ANNUARIO PONTIFICIO – годишњак Св. Столице.
ENCIKLIKA – писмена обраћања папе свештенству и верницима.
URBI ET ORBI – Благослов који папа упућује свечаним поводом Риму и свету.
CONCLAVE – термин потиче од латинске речи con = са и речи clavus = кључ. У римокатоличкој терминологији реч означава закључану одају у којој Сонод кардинала бира папу.
RIMSKA KURIJA – највиша административна управа Ватикана коју сачињавају 9 конгрегација на чијем се челу налази кардинал и остали помоћни уреди. Може се упоредити са владама у појединим државама.
CONGREGATION – термин у општој употреби Римокатоличке цркве и њиме се означавају основне верске заједнице или братства, нпр. Конгрегација св. Бенедикта и сл.
KARDINAL - титула која се додељује у знак признања појединим надбискупма. Колегијум кардинала је тело које бира папа. Око половине кардинала остаје у Риму и поверавају им се највише административне функције, а половина остаје у дијецезама.
MONSIGNOR – почасна титула која се додељује црквеним великодостојницима за изузетне заслуге.
EKUMENSKI – општи васељенски, реч која се односи на целу настањену Земљу. У црквеној терминологији значи поседовање универзалне еклезиолошке ваљаности. Екуменски покрет је покрет за уједињење свих хришћанских цркава.
PROZELITIZAM – преобраћање у другу веру нечасним путем.


УВОД

Термин фундаментализам конципиран је у протестантским круговима САД, почетком 20. века. Најчешће се употребљава као генерички појам који покрива све облике верског екстремизма. Међутим, он је много више од религиозног покрета, и не представља неку девијацију религије. Феудализам је у својој бити идеологија у општем и ужем смислу; у питању су идеје и настојања да се национална држава надомести «божанким поретком».
Како то правилно запажају два угледна америчка теоретичара, сваки фундаментализам има идеолошку димензију, «јер се њихово темељно веровање не односи само на доктринарну истинитост, него и на начин живота... саветује се нпр. да се верници морају одвојити од неверника, да ивесни стандарди сексуалног понашања морају бити одржани ... да се мора потпомоћи заједница браће по вери».
Религија је битна марица по којој се конструише фундаментализам, али не и једина. Често долази до повезивања етницитета и религије, као на пример у Ирану, Хрватској или Израелу, што отежава прецизну идентификацију фундаментализма. На пример, од самог оснивања Израела као суверене државе, религија је постављена као основ друштвене идентификације и националног покрета. Теоријске основе поставио је познати јеврејски мислилац Kuk (Rav Avraham Yitzhak Kook) у годинама између два рата. Он је бескомпромисну борбу за остварење националних циљева, уз употребу силе, поставио као део религиозног подухвата. Фундаментализам је агресивна политизација религије, чији је крајни циљ стицање политичке моћи. Повезује се обично са десно оријентисаним покретима, али су познати и случајеви повезивања са екстремном левицом, нпр. у Хрватској, Египту, итд. Исламски фундаменталисти у Египту, познатији под називом «муслиманска браћа» интегрисали су се са комунистима, у циљу јачања фронта за обарање постојећег режима. Прикривени, а понегде и отворени савези екстремних покрета, честа су појава у политичком животу.

Мотиви фундаменталиста пуни су драматичности и лоцирају се обично у контексту Апокалипсе, kоја прети човечансту, уколико не прихватите «спасење које нуде спасиоци». У својим религиозно-политичким акцијама фундаменталисти се обично ослањају на «свете текстове». Њихово тумачење је привилегија «одабраних и посвећених» чланова из најужег круга, а до «посвећења» се долази кроз духовни херојизам, при чему идеализам игра значајну улогу.
Фундаментализам не представља данас монолитан процес, мада има покушаја да се изгради појам «глобалног фундаментализма», синтезом различитих фундаменталистичких покрета.
У једном званичном акту Министарства спољних послова САД из 1991. године наведено је, поред осталог, да ће религиозни фундаментлизам бити главни проблем светске политике у последњој деценији 20. века.

Фундаменталистички покрети пружају најдубље корене у тренуцима кризе.
На терену некадашње Југославије од избијања кризе испољиле су живу активност бројне католичке организације. На врху пирамиде налази се Opus Dei , спроводник католичког фундаментализма. За разлику од највећег броја католичких организација, која упоришта налазе у непривилегованим деловима друштва, „Opus Dei“ је елитистичка организација у пуном смислу речи.