Током историје Римокатоличка црква прибегавала је различитој техници контроле над верницма и различитим средствима у циљу повећања капацитета свог деловања.
Када је Римокатолчка црква кренула у освајачке походе у XI веку, појавиле су се религиозне организације.
Најстарија међу њима «Витезови св. Јована од Јерусалима, Родоса и Малте» познатији као «Малтешки витезови», који је опстао до данас и активно је укључен у живот међународне заједнице.
Ред је основао «велики мајстор фра Герард» 1080., у време Првог крсташког рата.
Историчар Ернле Бредфорд наводи да су битке које су водили крсташи биле «тако крволочне и окрутне, да је тешко поверовати да су феудални владари и њихови следбеници имали и минимални концепт о вери у чије су име предузимане експедицје». Позиције Источне цркве у односу на «ослобођење светих места», биле су другачије. Агресивни, полуварварски народи са севера нису могли да схвате префињен и софистицирани закон византије, закључује Бредфорд.
Крсташки ратови, које Вил Дуран убраја у највећу средњовековну драму, нису успели. Јерусалим и друга света места пали су у руке муслимана. Они који су преживели масакр, кренули су ка Кипру и Родосу. Уз помоћ европских владара основали су верске заједнице са латинским обредом и ритуалом,,, мћну поморску силу и развили трговину. Када су Турци поново освојили острво 1522., прогнани витезови прешли су на острво Малту, које им је уступио хабзбуршки император Карло V као «суверени посед Малтешких витезова».
«Велики мајстор» коме је Св. Столица доделила 1620, титулу «принца» представао је значајну политичку личност у служби вере. Папа Леон XIII обновио је ред «витезова од Малте» 1879. и именовао италијана фра. Ческија за великог мајстора са седиштем организације у Риму.
Званична титула «великог мајстора» гласи: «Dei gratia Sacrae Domus Hospitalis Sancti Johannis Hierosolymitani et Militaris Ordinis Sancti Sepulchre Dominici Magister hummilis paupermque Jesu Christi Custos».
Значајне личности политичког живота биле су чланови овог реда, као нпр. председник САД Џон Кенеди, канцелар Немачке Аденауер, бивши директор CIA Кејси, Алдо Моро, итд. Данас су чланови водеће личности НАТО и EU.
Хуманитарна деланост «витезова» је само видљиви део њихове делатности; суштину пак чине политичке акције, које изводе прикривено.
Потпуно различит профил од претходне, има организација позната под називом «Католичка акција» .
Пие XI и Пие XII спровели су масовну мобилизацију католика кроз Католичку акцију широм Европе и усмерили је у правцу политичког деловања Сила осовине.
Католичка акција наишла је у Хрватској и Словенији на плодан терен, јер су ту постојале католичке организације још из времена Аустро-угарске. Године 1903. основана је «Хрватска стража», 1907. «Домагој» - катлички академски клуб, 1909. «Хрватски католички ђачки савјет», 1921. «Орлови» - гимнастичка организација. Након распуштања «Орлова» и «Домагоја» 1929., већ следеће 1930. појавили су се поново «Орлови», али под именом «Крижари». По наређењу Римске курије, све ове организације требало је да буду обједињене «Католичком акцијом», којом је руководио загребачки надбискуп Бауер и његов коадјуртор Алојзије Степинац. Проглашењем НДХ чланови «Католичке акције», у то време већ 73.000 чланова, уз неколико часних изузетака, пришли су усташком покрету, учествујући у геноциду над Српским народом.
Све организацијеобухваћене «Католичком акцијом» у Хрватској, по одлуци надбискупа Алојзија Степинца, распуштене су 01.07.1945., након што је социјалистичка влада упутила захтев Степинцу да достави спискове чланова. Да би избегао расустио их је. Једино је и надаље остала у животу католичка организација «Caritas». Међутим, «Крижари» су после бекства из земље 1945., наставили орбу у иностранству, потпомогнути од стране Запада у борби против бољшевизма [1] . Финансирани су од стране Рима и на њиховом челу налазио се секретар братства Св. Јеронима Крунослав Драгановић. По наводима Марка Лофтуса, Драгановић је организовао шпијунски центар у Трсту 1945. и прва група «Крижара», наоружана британским оружјем, убачена је у Југославију исте године. Западне обавештајне службе познавале су Драгановића као «златног свештеника», који је контролисао велик део покраденог богатства из Југославије. «У хистерији ране фазе хладног рата Ватикан је гледао на Хрватску као свој бастион на Балкану». Као лидер «Крижара» Драгановић је «одржавао изварендан контакт са својим снагама у Хрватској и имао је подршку католичке цркве». У Словенији духовни вођа «Крижара» био је бискуп Грегор Рожман. Драгановић, наводи даље Лофтус, «био је у центру ватиканске шпиунске мреже за више од три деценије и у најтешњој вези са папом Пие XII и Павлом VI. Сарађивао је са западним обавештајним службама у различитим осетљивим операцијама».
Врато се у Југославију1967., а на конференцији за штампу која је одржана у Сарајеву 15.11. исте године, изјавио је да се на тај корак одлучио «промишљено и слободно». Његов повратак био је део споразума између Ватикана и Броза. Постоје тајне, закључује Лофтус, «које је Тито понео у гроб».
Покрет «Фоколари» према званичној верзији основала је студенткиња философије у Тренту (Италија) Силвија Лубић крајем 1943., у време када се Италија нашла под ударима савезничког бомбардовања. Није се замонашила, али је променила име у Киара, што у слободном преводу значи ведрина или бистрина. Званично покрет је у Ватикану регистрован под именом «L' Opera di Maria» (Дело Маријино).
Покрет је стекао легитимитет потврдом Римске курије 01.05.1947. и укључен је у ширу акцију борба против атеизма.
У теолошком смислу суштина покрета своди се на «мистично тело Марјино» и на поставку «Богородичин аспект цркве претходио Петровском». Иако је приписана Киари, та идеја није њена; насала је и разрађена у римској курији као кооснова екуменског процеса.
Екуменизам је друга област у којој је био ангажован покрет «Фоколари» . Папа Јован XXIII позвао је Киару на разговор и поверио јој задатак да се укључи у екуменски дијалог. Већ 1968. «Фоколари» су у заједници са немачким лутеранима формирали у близини Аусбурга «Centro Ecumenico di vita», који је постао место сусрета различитих конфесија, укључујући и муслимане, па чак и атеисте; посебна пажња посвећена је православнима. Да би се учврстили и прошири контакти са православнима на свим нивоима, основан је у Регенсбургу (Немачка) центар за културну размену са православним земљама, који је испољио изузетну активност у доба распада Источног блока и у рату против Југославије.
Седиште му је у близини Рима.
Током агоније Источног блока и кризе у Југославији касних 80-тих «Фоколари» су испољили вишеструку активност.
Падом Берлинског зида покрет «Фоколари» је проширен на све земље Источне Европе.
Септембра 1998. Киара је примила престижну награду UNESCO. Посебно признање добила је од Европског парламента «за одбрану права човека», што само по себи указује на тесне везе и утицај који Ватикан има у овим телима.
«Il cammino neocatecumenale« (Пут новог крштења) основао је у Шпанији 1964. шпански артиста Кико Аргуело, иза кога је стајао мадридски надбискуп Казиморо Марчело. Седиште окрета премештено је у Рим 1968., али га Римска курија није прихватила.
Римска курија није могла да успостави контролу, па чак ни доћи до текстова које је Аргуело компоновао, јер је овај покрет био строго тајне природе.
Још крајем 1970. Аргуело је успоставио најтешњу сарадњу са тадашњим бискупом Кракова Каролом Војтилом, будућим папом. Отуда не изненађује што је покрет доживео свој процват у време понтификата папе Јована Павла II, иако је и то време Римска курија имала негативан став у односу на њега.
У Римској курији дошло је до оштрог реаговања, с обзиром на то да покрет није био канонски озакоњен. Игноришући став Курије, септембра 1990. у писму Кику Аргуелу, мимо свих канона, Јован Павле II признао је покрет као «ваљан правац за формирање одраслих католика у савременом свету», што јепојачало затегнутост између папе и Курије.
«Communione e liberazione» (Заједница и ослобођење) имао је од свог конституисања изразито политички карактер. Основао га је Дон Луиђи Ђусани 1964/65., професор догматске теологије и источне теологије на Католичком универзитету у Милану.
Политичка димензија организације тесно је повезана са основном мисијом цркве, тј. Евангелизацијом. Хришћанство мора бити уткано у сваки вид живота, наглашавао је Ђусани.
Покрет је прихваћен од стране Римске курије и 11.02.1982. подигнут је на ранг понтификалног удружења. Нешто касније стекао је консултативни статус при Економско-социјалном савету UN.
«La comunita di Sant Egidio» (Заједница Св. Еђидија) произишла је из дијалога, који су касних 60-тих година 20. века водиле мале скупине интелектуалаца једном напуштеном манастиру на периферији Рима, годинама од руководсвом једне харизматичне личности, угладног професора историје на универзитету у Риму Андреа Рикардија.
Света столица прихватила је групу и 1986. озваничила је као «Међународно удружење лаика».Манастир у коме су се сатајали обновљен је средствима италијанске владе и постао званично седиште удружења.
Приликом пријема руководећег тима удружења, 17.09.1986. , папа Јован Павле II је указао на потребу да уз рад са сиромашним, посебно са имигрантима, уследе екуменски сусрети и међурелигијски дијалог.
Поступајући у духу добијених директива, удружење је организовало 1987. сусрете у Риму, Варшави, Барију, на Малти, итд. Да се ту није расправљало о теолошким проблемима, него политичким, најбоље сведочи листа учесника, међу којима су били и генерал Јарузелски, Бутрос Гали, итд.
Организован је и сусрет хрватског надбискупа са једним српским владиком. Италијанска штампа је забележила да је државни секретар за спољне послове САД госпођа Медлин Олбрајт, приликом својих посета у Риму проводила више времена у седишту «Св. Еђидија», него у Квириналу.
Представници «Св. Еђидија» наћи ће се, «случајно» 1996. на тлу КиМ, где су основали свиј центар. Под њиховим покровитељством председник Слободан Милошевић потписао је 01.09.1996. године Споразум са Ибрахимом Руговом, о «нормализацији» школског система. Потписници Споразума нашли су за потребно да и писмено изразе «захвалност својим заједничким пријатељима, хуманитарној заједници Св. Еђидио за помоћ и подршку коју су дали у остварењу дијалога».
Делегацију «Св. Еђидија» сачињавала су три професора Понтификалног универзитета Ватикана Вићенцо Паља, Роберто Морозо и Пауло Раго, а са југословенске стране чланови преговарачког тима били су: Ратомир Вицо, Добросав Бјелетић и Горан Перчевић. Споразум је вербално постављен «изнад било какве политичке дебате», дата му је «друштвена и хуманитарна вредност». Међутим, његова суштина је политичка, са поражавајућим последицама по Србију. Председник Милошевић одрекао се дела својих суверених прерогатива и у том Споразуму појављује се само као представник српске популације, а не грађана КиМ. Признат је, у ствари, дупли легитимитет у представљању јужне српске покрајине. «Св. Еђидио» организовао је и финансирао путовања Ибрахима Ругове за Рим, Брисел, Париз и Бон.
Папа Јован Павле II после овог «успеха» «Св. Еђидија», појачао је дипломатксе акције у правцу Београда, где је упутио кардинала Жан Луиса Торана као свог личног изасланика, који је требало да пренесе његову жељу да успостави директан дијалог са патријархом Павлом+ и да заједно одрже «молитву за мир». До сусрета није дошло због противљења Светог архијерејског синода СПЦ.
Светска конференција за религију и мир (La Conference Mondiale des religiusnpour la paix) оформирала је Екуменски савет за босну, Хрватску и за КиМ. У Приштини је 02.03.1999., дакле нешто пре бомбардовања Србије, оджан «екуменски сусрет»
До Првог конгреса католичке организације су биле структуиране вертикално тј. Повезане директно са Св. Столицом, али без међусобног комуницирања. Кроз конгресе дошло је и до хоризонталног повезивања и организовања заједничких акција када се за то укаже потреба. Та стратегија дошла је до видног изражаја приликом разарања Источног блока. У целини католичке организације представљају само продужетак клерикалног утицаја Ватикана у секулатној сфери. „Opus Dei“ заузима посебно место, без преседана у историји римокатоличанства.
.................................
[1] (примедба autora: који су сами наметнули словенским народима – Русима и Србима, како би се уништило православље)
Нема коментара:
Постави коментар