У Уставу организације «Opus Dei» из 1950., па и у самом концепту организације, постоји једна противречност. Начин живота објективно води чланове у изолацију; а са друге стране, као основни циљ организације постављена је пенетрација чланова у све сфере секуларног живота. Статус понтификалне институције под контролом Конгрегације за веру, преласком у Рим и прерастањем организације у транснационалну, и то са изразитим политичким циљевима – постао је велика препрека у раду. Конгрегација је гурала «Opus Dei» све више у правцу религиозних редова. Уз све невоље са којима је био суочен Ескрива, искрсла је још једна, у том тенутку најтежа.
Шпански лист «El Pais» објавио је интегрални текст Устава и још низ поверљивих докумената. Ескрива је спремно дочекао нападе, истичући да сви римокатолички редови и све организације садрже клаузулу «Ad usum tantum nostrum» , - «само за нашу употребу». Нешто касније 02.10.1958. обатио се писмом «вољеним синовима и кћерима», члановима «Opus Dei», које је насловио «Non ignoratis», у литератури се то обично преводи «не можете бити несвесни». Апеловао је на чланове да сачувају «интимност јединста са Богом у својој природности и јединствености у понашању».
Ескрива је покренуо широку акцију у циљу промена Статуса. Желео је да «Opus Dei» прерасте у неку врсту транснационалне дијецезе, ван свих територијалних ограничења. На тој линији је његов заменик Портиљо оформио концепт «Prelatura nullius». Смрћу папе Пиа XII , само недељу дана након писма, шансе Ескриве да промени статус организације биле су мале, готово никакве, мада је «Opus Dei» у то време имао већ близу 50.000 чланова на 5 континената. Папа Јован XXIII испољио је крајње одбојан став према Ескриви лично, и према «Opus Dei». Отпор су пружили и поједини редови, који су завележили забрињавајући пад, као нпр. језуити и фрањевци, док је насупрот томе, «Opus Dei» бележио спектакуларни успон, нарочито у погледу «пријатеља». У женским редовима опадање је било још драстичније. Нису били у питању лични односи између папе и Ескриве, него се радило о различитим методама рада и различитом схватању улоге цркве у савременом свету. Идеје папе Јована XXIII о «осавремењавању» биле су стране духу «Opus Dei». Његов наследник папа Павле VI примио је Ескриву у званичну аудијенцију 1964., али је задржао резервисан став према организацији. Још као надбискуп он није одобрио да се њен центар оформи у Милану. Сматрао је да та организација, са својим конспиративним радом, изазива непотребну затегнутост у редовима цркве. Вест о дијалогу хришћана и комуниста, који је вођен у то време у Италији, шокирала је Ескриву.
Однос Свете столице према организацији «Opus Dei» најбоље илуструје чињеница да Ескрива није учествовао у раду Другог ватиканског концила
«Opus Dei» је ушао фронтално у борбу у земљама Латинске Америке, ослањајући се на репресивне режиме, као нпр. у Чилеу на Пиночеа. У штампи су се појавиле најтеже оптужбе на рачун организације, посебно у њеним везама са «ескадроном смрти», трговином оружјем, итд.
У најтежем тренутку за организацију умире Ескрива, јуна 1975.
Пет месеци након смрти Ескриве, умире и генерал Франко, новембра 1975. Мада је сценарио прелаза био прецизно програмиран, иако је на чело државе дошао краљ Хуан Карлос, члан-нумерариј «Opus Dei», процес политичких промена није текао по предвиђеној шеми. Услед компликоване ситуације у земљи, суочене са могућношћу побуне, краљ је само годину дана након преузимања власти био принуђен да одузме мандат председнику владе, истакнутом члану «Opus Dei», Карлос Аријас Навару, који је носио надимак «Касапин Малаге». Мандат за састав нове владе поверио је малдом, јавности непознатом бившем службенику Франка, поформалном опредељењу социјалдемократи, члану Римског клуба Адолфу Суаресу Гонзалесу, с тим да спроведе реформу, али без прекида са прошлошћу и без потреса.
Доласком на папски престо краковског бискупа Карола Војтиле, ситуација је из темеља измењена. Војтила је одавно сарађивао са Ескривом, руководио је групом «Opus Dei» у Пољској, и као «духовни отац» покрета «Солидарност», примао је од Ескриве финансијску помоћ. Другог дана по устоличењу, папа је посетио гроб Ескриве, где се клечећи, задржао подуже време у молитви и медитацији. Неколико дана након тога, упутио је писмо наследнику Ескриве Портиљу, у коме је изразио мишљење да је «Opus Dei» потребно поставити на нове правне темеље, како би што успешније обављао своје задатке. Читава операција, иако је спроведена у најстрожој тајности, изазвала је буру протеста у редовима римокатоличке цркве.
Одбацујући све критике, па и добронамерне примедбе које су долазиле из Римске курије, папа Јован Павле II апостолском конституцијом «Ut sit», донетој у форми папске буле, подигао је организацију «Светог крста и Opus Dei» на ранг персоналне прелатуре, интернационалног карактера 28.111982. године. Уз апостолску конституцију папа је потврдио нови устав организације.Увођење у живот обављено је 19. марта 1983., на свечаној церемонији у базилици Светог Еугенија у Риму, у присуству највиших верских и политичких представника и великог броја позваних верника.
Папска була, као и Устав објављени су као званични документи, чиме је папа желео да оповргне оптужбе о конспиративној природи ове организације. Међутим, конспиративна политика остала је непромењена. Устав из 1950. није укинут; у завршним одредбама изричито је предвиђено да све одредбе раијег Устава остају на снази, уколико нису укинуте новим.
Апостолском конституцијом «Ut sit», «Opus Dei» је стекао аутономију унутар цркве. Темељне одредбе «Opus Dei» садржане су у «Codex iuris particularis Operis Dei» - Законик посебног права «Opus Dei».
Прелатура персоналис како је дефинисана поменутим актима, без преседана је у историји римокатоличанства. Вековима је римокатоличка црква била конципирана као уиверзална, али је организација постављена на територијалном принципу бискупија, повезаних до врховног ауторитета, папе. Од тог принципа се у овом случају одступило; јурисдикција «Opus Dei» није терироријална, већ персонална. Прескачу се све степенице у хијерархијској структури цркве, и чланови, свештеници и лаици широмсвета, повезују се изравно са прелатом, односно преко њега са папом.
Прелата бира, односно предлаже Генерални конгрес, а потврђује папа. Прелат, на основу члана 131 Устава мора бити свештеник, рођен у легалном браку, не млађи од 40 година, мора да поседује универзитетску диплому и бар један докторат из неке од црквених дисциплина.Устав му поверава пуну контролу над радом организације, али ни он није без контроле. Наиме, Устав предвиђа да прелат мора да има своја 2 (два) «заштитника», која брину о његовом духовном и физичком здрављу. «заштитнике» бира прелат са листе од 9 лица, које му предложи папа.
Уставом из 1982. «Opus Dei» је проузведен у јединствено правно тело у смислу што лаици и свештеници «чине пасторално, органско, нераскидиво јединство под влашћу прелата». Организација је подељена на регионе, са «саветницима» на челу, које именује прелат, уз консултовање Савета. Регионални огранци дужни су да подносе извештаје о свом раду, а ту обавезу имају и нечланови тј. «сарадници и пријатеаи», који, не морају бити католици.
Папа је тим путем повећао своју моћ до неслућених размера, иамо је под својом непосредном влашћу 72.375 особа, колико је у то време бројало чланство организације, којесу се налазиле на истакнутим политичким и друшвеним пложајима у 87 земаља на свих 5 континената.
У чланству «Opus Dei» су се нашли припадници врхунске елите Запада, као што је нпр. Ото фон Хабзбург, чланови краљевских породица Шпаније и Белгије. Белгисјки престолонаследник принц Филип, у пратњи министра спољних послова Роберт Урбан отворио је свечано школу «Opus Dei» у буенос Аиресу. Снажан ослонац «Opus Dei» има данас у Хришћанско демократској странци Италије, Хришћанско-демократској унији Немачке и у неким круговима Француске, блиским председнику Жаку Шираку. Његову изборну кампању за председника Француске подржао је и материјално потпомогао француски центар «Opus Dei».
Преко својих чланова обезбедио је утицај у међународним организацијама, пре свега у UN, UNESCO, Европском парламенту, EU. Поједини чланови успели су да заузму највиша места у тим телима, као нпр. Жак Сантер у EU или Хуан Антонио Самаран у Међународном олимпијском комитету.
«Opus Dei» је израстао и у моћног медијског гиганта, оспособљеног да води медијске ратове. Групу «Ampere» формирали су католички индустријалци на чеу са Франсоа Мишелином и бившим министром у француској влади Ренси Монтањеом и то у строгој конспиративности.
Основали су у Бриселу новинарску школу «L' European Media Studies» свечано отворену 27.06.1990. у којој су сви професори чланови «Opus Dei». Часопис «Europe Today» штампа се на неколико језика и ратура широм света у милионима примерака. Продор на универзитете одвија се преко Института за универзитетску сарадњу, који има свој еуреде у Риму, Бриселу, Бејруту, Хонг Конгу и Манили. На челу Института налази се истакнути члан «Opus Dei» Умберто Фари.
Од посебног је значаја делатност ове организације у сфери економије и финансија. Поменућемо само неке: фондација «Limat» (Limmat-Stiftung-Suisse) основана у Цириху 1972., везана за шпанску банку «Lafundacio General Mediterranea»,на чијем челу се налази члан «Opus Dei» Ханс Томас; фондација «Рајна-Дунав» (Rhein-Donau-Stigtung) преко које је «Opus Dei» ушао у Мађарску. Аустријски и шпански чланови «Opus Dei» основали су у тој земљи 1996. «Duna Egyesulet Kulturalis Korpontok Feilesztesere» (Дунавско удружење за унапређење културне сарадње). У Латинској Америци делује «La Fundacion General Latino-Americana» са бројним центрима у разним деловима континента. У економско-финансијској сфери«Opus Dei» делује на два начина: путем директних инвестиција или преко својих чланова и «пријатеља», као што је случај са Луисом Швајцером председником групације «Renault», Бертхолдом Баицом председником групације «Krup» итд.Приходи и финансијски извори «Opus Dei» су огромни. Међутим, са финансијским транфакцијама дошли су и бројни скандали који су изазвали потрес у јавном мњењу.
Председник компаније «Matesa» Жан де Броли, укључен у ланац активности
«Opus Dei», убијен је 1969. под мистериозним околностима. Мултинационални конзорцијум «Rumasa», највећи «пословни – конгломерат», који је имао под собом 400 компанија: банкарских, осигуравајућих, хотелских, за производњу пића, са око 600.000 запослених, а налазио се у рукама чланова «Opus Dei», банкротирао је 1983. Председник групације, један од најбогатијих људи Шпаније Руиз Матеос Розе, оптужен је за преваре.
Највећи потрес у ватиканским круговима изазвало је банкротство «Banco Ambrosiana» из Милана, најтешње повезана са ватиканском банком, која носи назив «Институт за религизне послове», на чијем се челу налазио кардинал Казимир Марчинкус, пореклом Литванац, човек од великог угледа и поверења у ватиканским круговима. Директор банке «Banco Ambrosiana» Роберто Калви ухапшен је 21.05.1981., али је ускоро пуштен на интервенцију «са највишег места». Његово тело пронађено је 18.06.1982. у Лондону, обешено испод моста на Темзи, са фалсификованим пасошем. Други канал у овој афери водио је у банку коју је основао «Институт за религизне послове», на чијем се челу налазио Микеле Сидона, сива еминенција у круговима Ватикана. Сидона је обављао разне трансакције за рачун «Института за религизне послове». Још 1969. постао је члан тајне организације «Propaganda due» или скраћено «P-2», организоване по линији масонерије од стране Лучиа Ђелија. По тврђењу појединих писаца, «P-2» је била висока мафија. Сидона је осуђен на 25 година робије, због преваре, корупције и трговине хероином. У затворској ћелији нађен је мртав 22.03.1986. отрован шољицом кафе.
За све време истраге Марчинкус је био склоњен у зидинама «суверене државе града Ватикана», недоступан истражним органима. Током истраге пронађена је листа са 900 чланова ложе «P-2», међу којима се налазе водеће личности из света бизниса, повезане са «Opus Dei».
Папа Јован Павле II одбио је сваку одговорност Ватикана за банротство и повезаност са скандалима који су избијали на видело по ланчаној реакцији. Међутим, по његовом наређењу, издвојена су финансијска средства из ватиканских фондова,како би се обештетиле штедише банака.
Међутим, како су установили појадини аналитичари који су дубље проникли у читаву ствар, спорни новац отишао је пољском покрету «Солидарност», латиноамеричким групама за борбу против «Теологије ослобођења» и за сличне делатности у «епохалној битки».
Амерички свештеник Анреј Грили дефинисао је «Opus Dei» као полуфашистичку институцију која очајнички тежи апсолутној моћи у Римокатоличкој цркви и која је веома близу да то и оствари. Грили закључује да је реч «о крајње опасној организацији по даљу судбину католичанства».
На разним странама света, основана су удружења за борбу против «Opus Dei». На пример, у САД основано је 1991. «Opus Dei Awereness Network – Inc. - ODAN» са циљем да се јавности пруже истините информације о позадини овог мистериозног удружења и помогне његовим жртвама. Звучи невероватно да је упркос свему број чланова и надаље нарастао. «Opus Dei» се пробио на 479 универзитета у разнм деловима света, у 604 научна часописа, у 52 ТВ куће, у 38 новинских агенција, и у 12 компанија за производњу филмова.
Идеолози «Opus Dei» нису се предавали; прихватили су борбу, објавили бројне студије, организовали 2научне» скупове у циљу одбране и спасавања угледа Св. Столице и организације.
Након нестанка са политичке сцене Источног блока, критике на рачун папе и «Opus Dei» су се за тренутак утишале, да би уступиле место тријумфалистичкој еуфорији. Међутим, поделе унутар цркве су остале, посебно у погледу стила владавине папе Јована Павла II. Постављено му је питање: како може захтевати демократска права за своју отаџбину Пољску, а остатку света наметнути свој апсолутистички метод управљања. Папа је на то реаговао у свом опробаном стилу: издао је 1994. нови приручник за свештенство у коме их је опоменуо да «лажне идеје демократије нагризају хијерархијско устројство цркве, завештано од Бога и Спаситеља па од њих захтева апсолутну послушност».
Опадање ауторитета папе и даља ероија римокатоличанства тиме није заустављена. То је дошло до изражаја и у све мање спектакуларним дочецима папе. У условима све веће изолације и отпора према политици коју је бескомпромисно спроводио, папа се све више ослањао на уски круг фундаменталистичких организација.
Да би одао признање за «успешно деловање» током протекле деценије у којој је разорен Источни блок, папа је 30.06.1998. на тргу Св. Петра званично признао 3 (три) организације као привилеговане актере «нове евангелизације». То су : «Fokolari», «Zajedništvo i sloboda» и «Neokatekumenale».
У својој планетарној стратегији, да би католичким организацијама олакшао рад на «гобалној рекристијанизацији», папа Јован Павле II прибегао је још инструменту проглашавања нових светаца. Биографи папе забележили су: «Под Јованом Павлом II Римокатоличка црква постала је фабрика за производњу светаца... У готово 2 миленијума историје, црква је квалификовала за свеце само 3000 људи. За 15 година свог понтификата папа Јован Павле II произвео је 72 нова свеца...До средине 1999. извршио је беатификацију више од 700 људи».
У раном хришћанству за свеце су проглашавани страдалници због исповедања вере Христове. Мучеништво је сматрано као врхунац хришћанског морала. Током времена, критеријуми су се мењали, али као битан услов за беатификацију, предпоследњу фазу у проглашењу за свеца, захтеван је доказ о најмање 2 (два) «чудотворства» кандидата.
Папа Јован Павле II објавио је 23.01.1983. нову «Апостолску конституцију» ( «Divinus Perfectionis Magistrat» ), у којој је упростио поступак, захтевајући само једно «чудотворство». Треба додати да постоји разлика између «beati» и «sancti», т. «блажених2 и «светих». Беатификација је последња степеница до пиједестала на који су постављени свеци.
Нови «свеци» и «блажени» су из свих делова света, а понајвише свештеницикоји су страдали у Мексичкој и Француској револуцији, у Шпанском грађанском рату и под комунистичком влашћу у источноевропским земљама, што је том процесу дало изразито политички карактер.
Апстрахујући за тренутак негативне оцене о «Opus Dei», мора се признати да је политика папе Јована Павла II , спровођена преко ове организације доживела одређене успехе.
Своју теолошку мисао папа Јован Павле II вешто је преточио у најчистији концепт «Real politik». Основ за то имао је у поставкама Ескриве.
Папа Јован Павле II само је наставио политичку линију Пиа XII, а понегде ју је и пробликовао.
Почетком 80-тих папа Јован Павле II оценио је наредну деценију као пресудну, што је пракса потврдила. Прецизирао је јасно циљеве борбе, за коју према његовим речима «чланови Opus Dei и њихови пријатељи морају бити опремљени». Те циљеве свео је у 3 (три) тачке: борба против секулаизације западног друштва; борба против комунизма; рекристијанизација и поновно освајање Источне Европе од стране римокатоличке цркве. «Opus Dei» је додељена авангардна улога.
Централни проблем Римокатоличке цркве, није у сфери философије, него се креће око теолошко-политичке димензије цркве и међудејства теологије и политике. По оцени бројних католичких писаца, криза која данас потреса Римокатоличку цркву дубља је од оне у време Реформације; неки је упоређују са великом шизмом из 1054., када је хришћанска црква подељена на Источну и Западну. Парафразурајући Лудвига Фојербаха указали су да се савремена теологија не бави више Богом, ни царством божјим, него царством земаљским.
Римска курија оценила је још крајем XIX века, покрет назван «Модернизам» као смртоносну опасност по цео систем римокатоличког веровања.
Међутим, криза изазвана модернизмом имала је далеко шире димензије и довела је до снажног антиклерикалног покрета у Европи, који се супротстављао мешању цркве у светске послове. Ватикан је идентификовао француску масонску ложу «Велики Оријент» као центар антиклерикализма.
Од закључења велике алијансе Ватикан-Вашингтон, «Opus Dei» је ангажован на два фронта: у борбу против теологије ослобођења и у «реевангелизацији « Истока.
Нема коментара:
Постави коментар