« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - deo 3.1. - Авангарда свете столице

1.ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА

Римокатолички писци најчешће разврставају теологију у 5 (пет) основних група: 1) догматску; 2) моралну или теологију морала; 3) пасторалну; 4) аскетску; и 5) мистичну. Теологија ослобођења не уклапа се ни у једну од наведених група; у питању је критично схватање теологије, ослобођено сколастичног појмовног језика. Теологија ослобоођења бави се светом на друштвеној маргини, светом који је најближи библијском из времена Христа. У том смислу могла би се дефинисати као покушај осмишљавања савременог идентитета католичанства кроз постулате раног хришћанства.
Значајан број писаца види у теологији ослобођења само продужетак социјалне доктрине римокатоличке цркве, чије је темеље поставио папа Лео XIII 1891. у енциклици «Rerum Novarum» (Нове ствари). Католичка социјална доктрина настала је кроз отпор Свете столице политичком и економском либерализму, крајем XIX века. По схватању папе социјални проблеми произашли су из пада и напуштања религије. Враћање цркви по њему је једино решење.
Схватање папе Леа XIII оцењено је у науци као поједностављено, романтичарско виђење света. Бернс сматра да су то схватања једног «конзервативног аристократе», који је капитализам посматрао из десног, а не левог угла. Наиме, Лео XIII је по породичном пореклу припадао аристократским круговима, а његов стил живота остао је и надаље «аристократски», понекад чак «снобовски», уз величање вредности прединдустријског друштва.
При свему томе, не сме се испустити из вида једна чињеница; мада централну тачку у енциклици представља одбрана приватне својине, папа се са подједнаком жестином окомио на «тврдокорност» послодаваца и на социјалистичке идеје, тако да је и програсивно и конзервативно крило Римокатоличке цркве налазило своја упоришта у овој енциклици. Тај осредњи или трећи пут, између капитализма и социјализма, биће траса на којој ће се развијати католичка социјална доктрина, уз повремена застрањивања.
Тешка економска ситуација у свету са катастрофалним последицама, подударила се са јубилејом 40. годишњице од проглашења енциклике «Rerum Novarum», којој је Пие XI посветио енциклику под називоом «Quadragesimo anno» 1931. Критику капитализма поставио је кроз призму корпоративног система, на коме се темељила фашистичка идеологија у Италији, и са којом се папа у целости солидарисао. Његов наследник папа Пие XII био је преокупиран геополитичким проблемима и социјална доктрина потиснута је на маргине. Разлози су више него јасни; римокатолички хијерархијски врх, са својом армадом, током Другог светског рата сврстао се безрезервно на страну нацизма.
Доласком на папски трон Јована XXIII, а затим Павла VI појачана је активност Свете столице на решавање социјалних проблема, уз настојање да се оджи дистанца према идеологији Истока и Запада, и уз критику идеолошких поставки и капитализма и социјализма. Папа Јован XXIII заложио се за смањење разлика између сиромашних и богатих у светским размерама.
У тачки 42 Пасторалне конституције, наглашено је да «црква по свом постојању и по својој нарави није везана ни уз који посебан облик људске културе, нити било чији политички, економски или друштвени поредак».
Папа Павле VI, преузимајући кормило Римокатоличке цркве у енциклици «Popularum Progresio» из 1967. указао је на улогу цркве; по његовим речима «црква је основана да изгради Царство небеско на земљи, а не да стиче овоземаљску моћ». Црква отворено изјављује да су две власти - црква и држава различите једна од друге; свака је највиша у сфери своје сопствене компетенције».
Енциклика «Popularum Progresio» и Пасторална конституција «Lumen Gentium» биле су главни ослонац за теоријско уобличавање «теологије ослобођења», чији је творац Густав Гутијерес, професор теологије на Католичком универзитету у Лими (Перу).
Апстрактне поставке теологије ослобођења не могу се у потпуности схватити, ако се не осветли позадина њеног настанка, тј. Стање у земљама Латинске Америке.
Бразилски бискуп Леонардо Боф дефинисао је ову ситуацију са религиозног становишта као «тежак друштвени грех», дубоко супротан «плану Господњем и поштовању које му дугујемо».
Гутијерез је у својим размишљањима прошао од критичког преиспитивања појма и функције телогије. Разумевање вере мора ићи у корак са развојем друштвених наука, психологије и биологије. Теологија која не води рачуна о променама у савременом свету по Гутијерезу је стерилна, у крајњој линији то је «лажна теологија». Само кроз конкретну акцију може, по Гутијерезу, вера бити верификована.
Гутијерез је Свето писмо тумачио у светлости сиромашних и обесправљених, којима је Христос посветио свој живот.
Пасторална активност цркве, нагласио је Гутијерез, не проистиче из теолошких премиса. Духовност мора имати конкретну форму, и он ју је пронашао у «мистици солидарности», кроз коју се идентификовао са обесправљенима.
Али он није сиромаштво поставио као библијски идеал, нити је сматрао да обесправљени аутоматски стичу привилегован статус у цркви.
Бог је подједнако «Бог богатих и сиромашних». И једни и други могу грешити.
Није овде реч о идеализовању сиромаштва, него о прихватању онога што сиромаштво у ствари и јесте – грех.
Црква, додаје гутијерез, не може игноррисати узроке тлачења, сиромаштва и тортуре. Хришћанска духовност почива на вери, а битне димензије вере су љубав и нада, које опет подразумевају правичност. Гутијерез је теологију ослобођења конципирао као део мистерије Божијег спасења.
Посматрајући историјске догађаје у њиховој јасној перспективи, теологија ослобођења, по Гутијерезу, помаже друштво и цркву да не посматрају нешто као вечно, што је у ствари само временско.

Посебну пажњу у научном опусу Гутијереза заслужује његово схватање слободе и ослобођења. Сиромашне земље, по његовим речима, не желе да имитирају богате, «нису заинтересоване да се уклопе у модел богатих земаља, поред осталих разлога, и зато што су дубоко убеђене да је стетус богатих плод неправде и насиља. Истина је да сиромашне земље покушавају да превазиђу материјалне недостатке и беду, али је то стога што желе хуманије друштво». Њихове аспирације изражава данас један нови термин « р а з в о ј «, који је у ствари преузет од економисте Јозефа Шумпетера.
Гутијерез се опредељује за схватање «развоја као тоталног друштвеног процеса», који има свој економски, социјални, политички и културни вид, а сваки од њих подразумева етичку димензију, тј. бригу за људске вредности. Другим речима, хуманистички прилаз појму «развоја»
Овакав прилаз, наглашава он, немају само писци хришћанске оријентације; слична схватања могу бити пронађена код писаца марксистичке оријентације, чија је дела темељно проучио. [1]
И поред напада који су долазилиса севера, тј. из САД, Гутијерез је снагу да истраје стицао из бројних писама којима је свакодневно обасипан, из свих делова Америке.
Надахнут тим сазнањем Гутијерез је сагледао сиромаштво још из једног угла – из дијалектичког односа живота и смрти и права на живот. Сиромаштво значи «смрт», не само физичку него и менталну и културну, и то не само појединца, него читавих народа. Борба сиромашних за ослобођење «израз је права на живот, који је дар Господњи2, закључује Гутијерез.
Теологија ослобођења представља један нов поглед на Библију, различит од традиционалног.

Теологија ослобођења јесте нова, али је очувала континуитет у односу на традицију вере и поруке Исуса Христа. [2]
Гутијерезов подухват је без преседана. Он је по први пут у оквиру римокатоличанства развио једну живу, целовиту егзистенцијалну теологију, тумачећи Јеванђеље у светлости конкретних животних услова.
Изузетну улогу имала је студијска група коју је у Лими основао Гутијерез под називом «Слобода и црква».

Сем истоветне стратегије примењене у Латинској Америци и на Косову, још једна веза постоји. У операцијама у Латинској Америци, у време најгорег терора, учествовао је амерички генрал, касније «мбасадор» Вилијам Вокер, који ће се наћи на КИм 1998/1999., у својству «преставника» ОЕБС. Сценариј попут оног «Рачак», по коме су Срби оптужени за масакр «над недужним Албанцима», примењивао је успешно у Латинској Америци. Језуити Латинске Америке прибавили су обиље доказа о злочинима које је Вокер лично извршио или који су почињени под његовом диригентском палицом.

Теологија ослобођења продрла је и у земље Источне Европе, давно пре распада Источног блока, и то не само у католичке средине, него и у православне.
Наиме, деморализација која је захватила широке слојеве становништва довеле је до губитка вере, колико у идеологију, толико готово исто и у религију. Отуда су теолози поставили 3 (три) основна принципа на којима су отпочели акцију на Истоку. То су: 1) афирмација слободе, 2) живот са истином и 3) превладавање страха. У СССР теологија ослобођења наишла је на подршку удружења «Отворено хришћанство», које је основано 1988. у тадашњем Лењинграду.
Римска курија у време понтификата папе Јована XXIII и Павла VI прихватила је теологију ослобођења као «варијанту на тему трећег пута», тј. система између социјализма и капитализма. Краковски надбискуп Карол Војтила, у време ступања на папски трон, имао је већ велик број објављених студија из области философије и теологије. Заузимао је и он критичан став према марксизму и капитализму, као системима којиимајузаједнички корен у унилатерализму. Имао је разумевања за социјалне реакције и изјашњавао се за социјалне реформе. За разлику од својих претходника, који су ишли у дијалог са комунистима у Италији, Јован Павле II искључивао је дијалог. Наступао је борбено, самоуверено, са позиција папске непогрешивости.

У својој трећој енциклици «Laboren Excercens» од 14.11.1981. социјалну проблематику поставио је у оквир хришћанске антропологије.
Критички се осврнуо на 2 (две) врсте материјализма: западног, у виду отрошачког друштва, и источног у виду комунистичког колективизма.
На сонову изложеног могло би се претпоставити да је папа видео решење социјалних проблема у систему који би био прагматична мешавина двају система, социјализма и капитализма, Међутим, његова размишљања нису достигла степен дубљег теоријског уобличавања. Његове речи имале су политички ефекат и доприне су окупљању радника у Пољској око покрета «Солидарност», а у земљама Трећег света око цркве.
Међутим, након закључења савеза Вашингтон-Ватикан папа је из темеља изменио свој став. Придружио се офанзиви САД против теологије ослобођења, што је било праћено медијском кампањом. «Opus Dei» у сарадњи са ЦИА ступио је раније у акцију против присталица теологије ослобођења.
По налазу професора на престижној научној установи MIT (Massachusetts Institute of Technology) Брајана Смита, чланови «Opus Dei» били су главни актери у свргавању Салвадора Аљендеа 1973. и довођењу на власт Пиночеа.
Са становишта политике САД Латинска Америка имала је приоритет у заједничким подухватима. Пентагон и CIA реално су оцениле да је Римокатоличка црква најмоћнија институционална снага у том региону и да папа има апсолутну моћ контроле над црквом и над свештенством, уз могућност примене ефикасних канонских санкија.

У писму које је упутио саветник за нацоналну безбедност Роналда Регана, Ричард Ален амбасадору САД при Светој Столици Вилијаму Вилсону, стоји: « Пренесите државном секретсру кардиналу Касаролију и осталима, да председник Реган даје највиши приоритет у радним односима са Црквом, обезбеђењу наших заједничких интереса у Централној Америци». У својим првим говорима Реган је најоштрије осудио теологију ослобођења. Хијерархијски врх католичке цркве, повео је крсташки рат, овог пута против католика. У борбаном строју нашли су сена једној страни «Opus Dei» и CIA, а на другој страни римокатоличка црква у Латинској Америци уједињена са демократским покретима. Приступили су им и комунисти.
Треба нагласити да радикални антиамериканизам није долазио толико од комуниста, колико од»радикалних националиста», који су се супротставили глобалистичкој идеологији САД, и од следбеника теологије ослобођења, који су кроз визијуХристовог жртвовања сагледали могућност свог ослобођења.
Римска курија отпочела је борбу против теологије ослобођења, дакле либералног католицизма, који је доводио у питање ауторитет Свете столице и њено право на «Magisterium», тј. на искључиво право црквене хијерархије на тумачење светих текстова. Римска курија је страховала да католичке групе у Латинској Америци не постану зачетник једне нове «народне цркве», која би се сигурно удаљила од Ватикана.
У «Рокфелеровом извештају» из 1969., који је дело Савета за иностране односе (CFR), констатовано је да се Римокатоличка црква у Латинској Америци определила «за револуционарне промене» да би се задовољила правда.
Католичке групе у Латинској Америци сврстане су у субверзивне.

CIA је тајним каналима убацивала своје људе и предузимала «прикривене операције» у појединим земљама Латинске Америке. «Opus Dei» је доводио своје чланове из других делова света у тај регион. Највиши црквени достојанствници са територије Латинске америке позивани су у Ватикан након закључења споразума Јована Павла II са регном и против њих је предузиман поступак пред Конгрегацијом за веру.
Средином 1980-тих убијено је на десетине римокатоличких свештеника у Латинској Америци.
Кардинал Рацингер префект Конгрегације за веру, упутио је марта 1983. бискупској конференцији у Перуу акт, који је у 10 тачака садржао оштру критику теорије ослобођења.
Завршна фаза у офанзиви «Opus Dei»-CIA отпочела је 1984. На својим путовањима папа Јован Павле II је у својим говорима и на затвореним састанцима са свештенством нападао је телогију ослобођења.

Нису само кажњавани и смењивани бискупи и надбискупи у Латинској Америци, него широм света, уколико је постојала сумња да пропагирају или се јавно изјашњавају у прилог теологије ослобођења.
У одбрану теологије ослобођења, а против кажњавања устали су многи теолози и истакнути интелектуалци широм света. На категоричан став Конгрегације за доктрину вере да теологија ослобођења предатавља велику опасност поставили су Св. Столици отворено питање: за кога то представља опасност и да ли је тиме угрожен ауторитет цркве.
Напади на теологију ослобођења као варијанту марксизма нису престали ни након нестанка са светске сцене СССР, иако су се њени следбеници јасно дистанцирали од револуционарне марксистичке идеологије, а у пракси водили паралелну борбу против Вашингтона и Москве, наглашавајући да је тоталитарни дух покретачка снага и Кремља и Беле куће.

Бискуп Боф је јасно предочио да следбеници теологије ослобођења у читању Библије нису полазили од идеолошких поставки. По његовим речима «бибијска религија је отворена и динамична религија, захваљујући њеном месијанском и есхатолошком карактеру».У центар својих размишљана поставили су Христа а не класе, љубав а не мржњу.
Да би могао наставити са својом делатношћу, један од највећих католичких теолога, који је објавио 65 књига из области философије религије и теологије, Леонардо Боф напустио је јуна 1992. свештенички позив и Фрањевачки ред коме је припадао.
Поричући оптужбе Римске курије, Боф је нагласио да није против хијерархије, али по њему, начин на који је црква данас организована, а тако није била раније, је извор репродуковања неправде.
Гутијерез је такође кажњен забраном јавних наступа и вршењем обреда, али је остао у свештеничком реду.

Нестанак са светске сцене СССР оцењен је у римској курији као тоталан пораз комунизма, као његова дефинитивна сахрана. На светској сцени доминантну улогу преузеле су САД, савезник Ватикана, са моделом капитализма постављеним на бази глобализма. Оба партнера развила су планетарну стратегију, код оба су била дубоко укорењена глобалистичка схватања, али и лидерске амбиције. И папа се саживео са улогом овоземаљског победника
Своју прву енциклику након нестанка Источног блока «Centesimus Annus» , посветио је, како и сам назив каже 100-годишњици борбе Римокатоличке цркве против комунизма, која је почела енцикликом Леа XIII «Rerum Novarum» из 1890.

По схватању Јована Павла II та борба тријумфално је завршена 1990. године. По слову енциклике одлучујући допринос у том процесу дала је Римокатоличка црква. Потом је свом савезнику САД пружио духовни легитимитет.
Након овако категоричног става у прилог САД, након дефинитивног обрачуна са марксизмом, понудио је свету треће решење као идеалну оријентацију за земље «у којима је дошло до тешке дезоријентације у процесуреконструкције, после пада реалног социјализма, као и за земље Трећег света које се налазе у драматичној ситуацијинеразвијености, као никада до сада, која се погоршава сваког дана. Раскорак између ових двају ставова више је него очит.
Пре свега, идеологија глобализма, са слободним тржиштем у епицентру, не познаје тећи пут, а потрошачко друштво, који је папапоповргао жестокој кририци, његов је нераздвојни део. Међутим, то није једина противрречност.
У неколико тачака у енциклици, папа провлачи идеју о томе како постоје многобројне људске потребе које «немају приступа на тржишту». Постоје многобројни колективни и индивидуални интереси који не могу бити заштићени простим механизмом тржишта, нити се уклапају у логику тржишта. Папа решење налази у интервенцији држава да заштите колективна добра. Међутим, тржиште у визури САД подразумева нестанак држава и дерегулацију, јер се само тим путем, по њима, може обезбедити истинска слобода тржишне економије.

Много критике је изречено је на рачун ове енциклике у чијој је изради учествовало око стотину стручњака, поред осталих и чувени амерички економиста Кенет Галбрајт. Неки су папу назвали највећим еквилибристом у свету. Један његов биограф, назвао га је «човеком са два лица». Други су опет енциклику описали као «шизоидну».
Неспорна је чињеница да је Римокатоличка црква, преко својих организација, одиграла кључну улогу у разарању Источног блока.
Победа над комунизмом је извојевана, али су разлике између глобалистичке идеологије и једног аутентничног хришћанства продубљене.
Очито ја да су тек након остварене победе, и Вашингтон и Ватикан схватили сву комплексност савеза у који су ушли.
У ком правцу ће се у наредном периоду кретати политика Ватикана, тешко је предвидети. Првих година XX века 77% католика живело је у Европи и САД, дакле у индустријски најразвијенијим земљама, а само 23% у земљама Трећег света. Данас је ситуација обрнута: 70% католика живи у земљама Трећег света, а само 30% у Европи и САД.
Могло би се отуда закључити да ће се будућност римокатоличанства решавати у непривилегованим и обесправљеним деловима света, па ће самим тим Св. Столица бити окренута у том правцу. Међутим, не сме се испустити из вида чињеница да Ватикан нема хомоген и јединствен идентитет.
Ватикан није само духовни центар, него пре свега моћна финансијска сила везана за финансијско тржиште Запада.
Папа Јован Павле II продужио је са тактиком балансирања. Он је улогу цркве дефинисао као сервис који нуди помоћ свима.

......................
[1] (примедба аутора: управо обрнуто; марксистички теоретичари су претходно добро проучили Свето писмо, перфидно га извитоперујући на начин којим се негира вера у славу Сотоне; парадоксално је да је Маркс као родоначелник марксизма је пре тога био верујући и да отиче из дубоко патријархалне хишћанске породице а која је прешла из јудаизма у хришћанство још у доба инквизиције, али након што је постао члан Фабијанаца, из које је израсла злогласна сотонистичка секта Тула, сваком руглу је изложио веру у Господа и Свето Тројство)

[2] (примедба аутора: на које се вековима оглушивала Римокатоличка црква, па кад је почела масовно губити вернике, па тиме не само финансијску већ и моралну моћ над верницима, окренула се «душерижнички» на стадо, е да би повратила моћ)