PAPA – термин потиче од грчке речи ПАПАС, што значи ОТАЦ. Од V века тај назив користили су римски бискупи, а од XI резервисан је искључиво за поглавара Римокатоличке цркве и подразумева верске иимператорске прерогативе.
PONTIFEX MAXIMUS – у старом Риму био је то назив за врховног првосвештеника. Од V века придодат је уз титулу папе.
SEDES APOSTOLICI – апостолска столица је назив у употреби од 360. године, а под њим се подразумева папски двор са свим уредима.
ACTA APOSTOLICAE – званични документи Св. Столице.
ANNUARIO PONTIFICIO – годишњак Св. Столице.
ENCIKLIKA – писмена обраћања папе свештенству и верницима.
URBI ET ORBI – Благослов који папа упућује свечаним поводом Риму и свету.
CONCLAVE – термин потиче од латинске речи con = са и речи clavus = кључ. У римокатоличкој терминологији реч означава закључану одају у којој Сонод кардинала бира папу.
RIMSKA KURIJA – највиша административна управа Ватикана коју сачињавају 9 конгрегација на чијем се челу налази кардинал и остали помоћни уреди. Може се упоредити са владама у појединим државама.
CONGREGATION – термин у општој употреби Римокатоличке цркве и њиме се означавају основне верске заједнице или братства, нпр. Конгрегација св. Бенедикта и сл.
KARDINAL - титула која се додељује у знак признања појединим надбискупма. Колегијум кардинала је тело које бира папа. Око половине кардинала остаје у Риму и поверавају им се највише административне функције, а половина остаје у дијецезама.
MONSIGNOR – почасна титула која се додељује црквеним великодостојницима за изузетне заслуге.
EKUMENSKI – општи васељенски, реч која се односи на целу настањену Земљу. У црквеној терминологији значи поседовање универзалне еклезиолошке ваљаности. Екуменски покрет је покрет за уједињење свих хришћанских цркава.
PROZELITIZAM – преобраћање у другу веру нечасним путем.
УВОД
Термин фундаментализам конципиран је у протестантским круговима САД, почетком 20. века. Најчешће се употребљава као генерички појам који покрива све облике верског екстремизма. Међутим, он је много више од религиозног покрета, и не представља неку девијацију религије. Феудализам је у својој бити идеологија у општем и ужем смислу; у питању су идеје и настојања да се национална држава надомести «божанким поретком».
Како то правилно запажају два угледна америчка теоретичара, сваки фундаментализам има идеолошку димензију, «јер се њихово темељно веровање не односи само на доктринарну истинитост, него и на начин живота... саветује се нпр. да се верници морају одвојити од неверника, да ивесни стандарди сексуалног понашања морају бити одржани ... да се мора потпомоћи заједница браће по вери».
Религија је битна марица по којој се конструише фундаментализам, али не и једина. Често долази до повезивања етницитета и религије, као на пример у Ирану, Хрватској или Израелу, што отежава прецизну идентификацију фундаментализма. На пример, од самог оснивања Израела као суверене државе, религија је постављена као основ друштвене идентификације и националног покрета. Теоријске основе поставио је познати јеврејски мислилац Kuk (Rav Avraham Yitzhak Kook) у годинама између два рата. Он је бескомпромисну борбу за остварење националних циљева, уз употребу силе, поставио као део религиозног подухвата. Фундаментализам је агресивна политизација религије, чији је крајни циљ стицање политичке моћи. Повезује се обично са десно оријентисаним покретима, али су познати и случајеви повезивања са екстремном левицом, нпр. у Хрватској, Египту, итд. Исламски фундаменталисти у Египту, познатији под називом «муслиманска браћа» интегрисали су се са комунистима, у циљу јачања фронта за обарање постојећег режима. Прикривени, а понегде и отворени савези екстремних покрета, честа су појава у политичком животу.
Мотиви фундаменталиста пуни су драматичности и лоцирају се обично у контексту Апокалипсе, kоја прети човечансту, уколико не прихватите «спасење које нуде спасиоци». У својим религиозно-политичким акцијама фундаменталисти се обично ослањају на «свете текстове». Њихово тумачење је привилегија «одабраних и посвећених» чланова из најужег круга, а до «посвећења» се долази кроз духовни херојизам, при чему идеализам игра значајну улогу.
Фундаментализам не представља данас монолитан процес, мада има покушаја да се изгради појам «глобалног фундаментализма», синтезом различитих фундаменталистичких покрета.
У једном званичном акту Министарства спољних послова САД из 1991. године наведено је, поред осталог, да ће религиозни фундаментлизам бити главни проблем светске политике у последњој деценији 20. века.
Фундаменталистички покрети пружају најдубље корене у тренуцима кризе.
На терену некадашње Југославије од избијања кризе испољиле су живу активност бројне католичке организације. На врху пирамиде налази се Opus Dei , спроводник католичког фундаментализма. За разлику од највећег броја католичких организација, која упоришта налазе у непривилегованим деловима друштва, „Opus Dei“ је елитистичка организација у пуном смислу речи.
Нема коментара:
Постави коментар