Према званичним подацима римокатолици чине 17,30 % у укупној светској популацији, а све хришћанске цркве заједно 32,80%.
Концепт католицизма и мисија папе почивају на миту о папи као викару или намеснику Исуса Христа на земљи, о св. Петру као предводнику апостола и бискупу римском, а папи као његовом наследнику. Базилика св. Петра у Риму наводно је саграђена на гробу св. Петра који је мученички окончао живот. Ослонац за овај став налазе у Христовим речима изговореним на Галилејском језеру, које су пренете у Јеванђељу по Матеји (Мт. 16,18-19): «Ти си Петар и на овом камену сазидаћу цркву своју и врата паклена неће је надвладати. И даћу Ти кључеве од царства небескога; и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што разријешиш на земљи биће разрешено на небесима».
Историчари хришћанства оповргли су овај став и доказали да апостол Петар никад није крочио на тло Рима, па према томе није ни био бискуп Римски, како се то наводи у званичној листи папа издатој од стране Св. Столице.
Ни на једно месту у Св. Писму не везује се име апостола Петра за Рим. У чувеном делу једног од првих хришћанских историчара из 325. године, нема ни речи о апостолу Петру као римскм бискупу.
Везивање папства за мит о Св. Петру мотивисано је покушајем да се порекло структуре Римокатоличке цркве прикаже као порекло хришћанске религије, што је са историјског становишта нетачно, а са теолошког неприватљиво.
Да би обезбедио апсолутну власт , Рим је прибегао фалсификовању докумената под називом «Donatio Constantini» по коме је, наводно, цар Константин доделио папи поседе заједно са императорски знамењем. У фалсификованом документу се наводи: «Ми наређујемо и прописујемо да Силвестер и његови наследници управљају над четири главна провинцијска седишта: Антиохијом, Александријом, Константинопољем и Јерусалимом, као и над свим црквама Божјим у целом свету». Његова аутентичност коначно је оспорена на сабору у Базелу 1433., када је због злоупотребе Рима религиозни револт унутар римокатоличке цркве достигао врхунац. И поред тога што је фалсификат доказан, Рим није одустао од својих амбиција.
Аустро-угарска царевина оцењена је од Св. Столице као најпоузданији савезник римокатоличанства против малих националних држава. Папа је истовремено повео борбу против масонерије, јер су се преносиле вести да је пад папске државе део масонске завере. Борба двеју транснационалних организација, папства и масонерије, има своју подужу историју; отпочела је одмах након институционализације масонског покрета 1717. Папа Климент XII својом булом «In Eminenti» из 1738. осудио је «перверзно удруживање» масона, а чланови масонских ложа у ватиканској држави били су изложени прогону. И папа Лео XIII у енциклици «Humanum Genus» из 1884., изрекао је натежу осуду масонерије због њеног инсистирања на секуларизацији школског система и строгој одвојености цркве и државе.
На хоризонту Ватикана појавили су се нови непријатељи. Две енциклике папе Леона XIII «Quod Apostolici Muneris» из 1878. и «Rerum Novarum» из 1891. посвећене су борби против комунизма који је папа назвао «највећим злом свих времена».
Папа Пије X подржао је ултиматум Беча Србији и изразио наду да ће Аустроугарска ићи до краја у обрачуну са Србијом. Зажалио је што је Аустрија пропустила да на време «егземларно казни свог опасног подунавског суседа».
Римокатолицизам је био значајан интрумент Централних сила. Пресудну улогу имале су банкарске ватиканско-немачке везе, реко којих је највећим делом и финансиран рат. Не изненађује да је Ватикан доживео пораз Аустро-угарске као свој сопствени, али се ни тад није предавао. Био је одлучан противник формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Звучи невероватно да је Св. Столица дочекала Октобарску револуцију и бољшевички систем у Русији као своју нову шансу. Још у првим данима револуције Ватикан је успоставио тајне везе са Лењином, за кога је религија била прагматички фактор. Уз његову сагласност у Русију је ушло на стотине мисионара.
Писмени споразум између Св. Столице и СССР закључен 12. марта 1922., значио је «de facto» признање бољшевичке владе.
Дан пре потписивања овог споразума совјетска влада пружила је Ватикану низ концесија једностраним актом. Тајним меморандумом оформљен је финансијски конзорцијум, који је реализован преко «Немачке источне банке AG» у Берлину.
Крајем марта 1922. Римска курија обезбедила је 1.500.000 лира помоћи СССР, а католичка америчка организација «ARA» додатно милион $. Мисионари језуитског реда организовали су у Москви кухиње и дневно делили 40.000 топлих оброка. На улазима су стајале велике табле са натписом:
Католическаь Миссиь Помощи в России (Римскии папа = Русском народу)
Почетком 1922. Ватикан је упутио писмо Друштву народа, захтевајући да се становишту пружи помоћ а већ септембра 1924. у русију је стигла нова група мисионара. По забелешкама сестре Лава Троцког, објављеним након смрти В.И. Лењина 1924., Лењин се определио за успоставање дипломатских односа са Ватиканом али га је у томе спречила смрт. У односу на религију, Лењинов период остаће забележен као најапсурднија појава. На хиљаде православних свештеника је убијено, на стотине цркава уништено, а истовремено дате су посебне бенефиције Римокатоличкој цркви.
Свој религиозно мисионарски рад, у ствари прозелитски, Ватикан је прикривао хуманитарном акцијом. Те везе двеју политичких и идеолошких супротстављених страна трајале су до 08. априла 1929., када је на иницијативу Стаљина усвојен закон којим је забрањено удруживање верника и рад верских организација. Ватикан је био принуђен да повуче своје мисионаре из СССР, али ни тада није дигао руке од њега.
У Риму је 1929 основан институт «Russicum» са задатком да образује свештенике за «специфичне» мисије у СССР и да их упути тамо када за то дође време. Доласком Горбачова на власт мисионари из «Russicum» кренули су у акцију.
Суочена са новим геополитичким окружењем Св. Столица је била принђена да из темеља мења стратегију. Креатор нове политике био је папа Пие XI. Према замислима папе у новим условима ослонац обнове католичке државе не треба тражити у државама него у католичким масама. На иницијативу Пиа XI у западноевропскм државама дошло је до стварања политичких, хришћанско демократских странака, које постају нов канал за инфилтрацију Ватикана у политички живот појдиних држава. Нешто касније, такође на иницијативу Пиа XI, доћи ће до формирања католичких покрета на најширој основи који делују и данас.
Дипломатска активност Ватикана била је концентрисана на пораженим джавама, којима је папа понудио своје услуге.
Са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца званични преговори отпочели су 1925. године али је исход био трагичан. Први нацрт конкрората жестоко је напао вођа хрватске опозиције у Народној скупштини Стјепан Радић[1], уз образложење да «не одговара интересима хрватског народа». Уследила је организована кампања против Београда, напад на југословенску организацију «СОКОЛ». Преговори су прекинути; обновљени су на иницијативу краља Александра 1933. Окончани су после убиства краља; текст Конкордата потписан је 25.јула 1935. године, а 5. новембра 1936. достављен на ратификацију Народној скупштини. Међутим, Св. Архијерејски сабор Српске праволавне цркве изјаснио се против нацрта, уз образложење да нарушава равноправност цркава, да Римокатоличкој цркви признаје привилегован статус, како имају само државне религије. До ратификације Конкордата није дошло. Односи Ватикана и Београда су се заоштрили, а затим су пренети и на национални терен, што је имало фаталне последице по српско становништво у Хрватској 1941 године. У међувремену, изненада, под мистериозним околностима, умро је Паријарх српски господин Варнава +.
«Држава града Ватикана» поседује активно и пасивно право посланства и данас одржава односе са 157 држава у свету. Члан је међународних организација које се баве хуманитарним и културнопросветним питањима. У међународним организацијама политичког карактера, као што су УН, поједине специјализоване агенције, Ватикан има статус посматрача. Међутим, у последње време забележене су промене у правцу активног учешћа и у политичким организацијама, као што је случај са ОЕБС. Постоје разлике између амбасадора које једна земља акредитује код друге и нунција. Амбасадори имају само једну мисију, да одржавају везе са владом и развијају међудржавне односе на бази реципроцитета. Нунцији имају двоструку мисију; акредитовани су при влади, али контролишу живот цркве и националну црквену хијерархију, што значи да дубоко улазе у унутрашњи живот држава.
Природа «Држава града Ватикана», као што се може закључити из претходног излагања, различита је од осталих држава. Територијални суверенитет над минијатурном територијом признат је Св. Столици као гаранција слободног и несметаног обављања духовне власти. Уговоре које закључује са државама у виду конкордата регулишу положај цркве на територији односне државе. Имајући у виду суштину папске моћи, која је по својој природи духовна, тешко да се Ватикану може признати својство државе. У овом случају пре се може говорити о транснационалној верској организацији. Државност Ватикана у ствари је чиста фикција. Св. Столица као персонификација цркве нема друге позиције у међународној заједници, осим у односу на религију.
Све до успостављања система конклава као колегијалног изборног тела, римски бискупи именовали су своје наследнике, а потврђивао их је император. Настојећи да избор резервише искључиво за цркву, папа Никола II издао је 1061. изборни декрет по коме папу бирају кардинали независно од држава. Међутим, тај систем почео је да функционише тек у XIII веку.
Ватикан је и моћна економска сила, укључена у светске економске и финансијске токове. За тај сектор делатности установљена је посебна администрација. Ватикан је акумулирао своје богатство кроз векове путем поклона владара, системом пореза и такса, прихода са огромних поседа у власништву цркве. Након нестанка папске државе, папа је дошао до закључка да духовну моћ може обезбедити само финансијском независношћу. Идеју папе Леона XIIII да некадашњу територијалну власт надомести «менаџментом» у сфери економије и финансија, прихватио је и даље разрадио његов наследник папа Пие XI. Ту леже корени савременог банкарског система Ватикана, који је у току 100 година израстао у моћног финансијског гиганта, који само у Италији покрива готово половину финансијског тржишта. Данас је тешко пронаћи индустријску грану у којој није инвестиран ватикански капитал; заступан је у телекомуникацијама, у металургији, прехрамбеној индустрији, туризму, робним кућама, изградњи стамбених насеља, хидроцентрала, метроа итд, па чак и у «Riviera Casino» у Сан Рему.
Ватикански капитал инвестиран је не само у Италији, него широм света, на свим континентима. Налази се, на пример, у америчким компанијама «American Anaconda Copper Company», «Sinclair Oil Company», «Ciffic Gas and Electric», «Denver Joint Stok Land Bank» итд.
Ватикан је акционар са значајним улозима, понегде преовлађујућим, у низу банака на територији Италије и ван ње, нпр.: «Banco di Roma», «Banco di Santo Spirito», «Banco Cattolica del Veneto» итд.
Не сме се испустити из вида да су и издаци Ватикана огромни.Ватикан има и неколико каритативних организација, које делују на планетарном нивоу, као што је нпр.: «Caritas internationalis», «Misereor» итд.
..................................................
Нема коментара:
Постави коментар