Између два светска рата Ватикан је био на страни нацизма и фашизма. Наследник Пиа XI, Пие XII (1939-1958) подарио је свој «очински благослов» Франку 02.04.1939. Одобрио је агресију Италије на Етиопију и Италије на Албанију 1939. Подржао немачку инвазију Чехословачке, поздравио је проглашење «независне Словачке». «Програм мира» који је лансирао Пие XII 1939. садржаво је отворен напад на «версајски диктат» и био снажно антируски обојен. Те две одрднице нашле су своје мсто у енциклици «Summi Pontificatus» од 27. октобра 1939. година.
Св. Столица заложила је сав свој ауторитет да спречи улазак САД у рат против сила осовине.
После пада Стаљинграда дипломатски напора ишли су у двоструком правцу: с једне стране, да се ублаже захтеве САД и Британије о безусловној капитулацији сила осовине, и да се, са друге стране, припреми терен за формирање антикомунистичког фронта.
Њујоршки надбискуп Франсис Спелман је водио детаљне разговоре у Ваткану од 18. фебруара до 3. марта 1943. о будућности Европе у целини. У разовору је разматрано и питање спасавања «Независне државе Хрватске», како би се обезбедила чврста позиција католичанства према Истоку. На протестну ноту краљевске владе Југославије у Лондону, Министарство иностраних послова САД дало је уверавања влади да је у питању приватна посета. Међутим, Ваткан се свесрдно ангажовао на спасавању усташа, да би у датом тренутку, почетком хладног рата, усташку политику вешто укључио у антикомунистички покрет Запада. Павелић, један од највећих ратних злочинаца XX века , са 500 католичких свештеника напустио је Хрватску и «пацовским каналима» стигао у Рим, где му је пружен први азил у зидинама Ватикана. Умро је 26. децембра 1954. у Мадриду, након што је примио «свето причешће и лични благослов” папе Пиа XII.
У оба светска рата Ватикан ће се наћи на страни поражених, али тиме није умањена његова борбеност.
Пратећи рађање антиколонијалног покрета у земљама Трећег света, Пие XII је већ фебруара 1946. именовао 2/3 кардинала из различитих земаља света, а 1953. повећао је тај број са још 24. Италијани, који су донедавно доминирали Колегијумом сада су чинили мање од 1/3 укупног броја.
Прве идеје о потреби уједињења западне Европе потекле су од Пиа XII. О томе је водио дуге разговоре са Фрајнхарном фон Ваицекером, који је све до капитулације Немачке 1945. био њен амбасадор при Св. Столици. У Италији је нашао снажан ослонац у Демохришћанској странци на челу са Де Гасперијем, у Француској у Народно-републиканском покрету, иза кога је у целости стајао Ватикан.
И поред непобитних историјских чињеница о сарадњи са Силама осовине, папа Пие XII у енциклици «Sacra Vergente Anno» од 07.07.1952. покушао је да убеди свет како Св. Столица није била на страни ниједне ратујуће стране.
Није никаква случјност да је уовор о Европској економској заједници потписан у «вечном граду» Риму 25.03.1957. уз благослов папе Пиа XII.
Пие XII умро је 09.10.1958., остваривши свој животни циљ – повезивање побеђених и победника. На папски трон дошао је 28.10.1958. патријарх Венеције Анђело Ђузепе Ронкали, под именом Јован XXIII. Није се овога пута радило о простој персоналној промени, него о радикалном заокрету у политици Ватикана.
За разлику од папе Пиа XII, који је промовисао идеју уједињења католичке Европе, његов наследник Јован XXIII сматрао је да је прошло време «католичких држава», и да се Римокатоличка црква мора отворити према свету и према другим религијама. За процес ревитализације цркве папа Јован XXIII осмислио је термин «Aggioranamento» - осавремењавање. Црква, по речима папе, «није ни тврђава ни музеј», него део историје.
Идеју о сазиву екуменског или васељенског сабора папа је приказао као «позив који је примио од Бога». Међутим, прве вести о томе наишле су на запрепашћење у Римској курији и различите коментаре међу клером.
Насупрот отпорима иницијативу је подржао кардинал Монтини, будући папа Павле VI, што је у том тренутку било одлучујуће. Са сабору своје дијецезе у Милану 26.01.1960. он се заложио за сазив екуменског сабора или концила, указујући на потребу сагледавања римокатолицизма у свим његовим димензијама.
По први пут у историји Англиканске цркве надбискуп је дошао у Рим и 02.12.1960. био је примљен код папе.
Организација је била поверена Римској курији на челу са префектом Светог уреда, кардиналом Алфредом Отавијанијем.
У својству посматрача била су присутна и 3 руска свештеника који су примљени у одвојеним посетама код папе Јована XXIII. И СПЦ упутила је своје посматраче.
Своја схватања папа Јован XXIII изложио је већ у својој првој великој енциклици «Mater et Magistra» од 15.05.1961., коју је посветио социјалним питањима.
Други ватикански концила отворио је папа Јован XXIII 11.10.1962., а завршна седница одржана је 08.12.1965. под папом Павлом VI.
Карол Војтила, Краковски надбискуп, до тада непознат ширем кругу римокатоличког клера запажен је по његовом борбеном ставу и супротстављању реформској струји. За Војтилу црква је «чувар Божје истине». На захтев реформске групе да се отвори дијалог са некатолицима, Карол Војтила и остали пољски бискупи одговорили су позитивно, али под условом, да дијалог буде успостављен тек након што се изричито призна да је црква, истина део друштва, али изнад њега.
Папа Јован XXIII умро је 03.06.1963. не дочекавши исход реформе цркве којој је посветио сав свој ћивот. Наследио га је кардинал милански Монтини који је на дан свог избора 31.06.1963. узео име Павлом VI.
Помно је пратио излагање Војтиле и примио га у «приватну» посету 30.11.1964, а тек 13.12.1965. примио је пољског кардинала Вишинског. Папа Павле VI био је био дубоко разочаран пољским црквеним великодостоницима.
Под утицајем револуционарних научних остварења, неколико деценија уназад католичка теолошка мисао бавила се проблемом интеграције божанског и људског, кроз свакодневну делатност верника, ма на ком се послу налазили. То је и почетна идеја оснивача организације «Opus Dei».
У циљу реализације одлука Ватиканског концила Павле VI установио је јануара 1967. понтификалну комисију за правду и мир, као званично тело Римске курије у циљу укључења цркве у мисију унапређења социјалне правде и мира.
Тој проблематици папа је 1967. посветио своју енциклику «Populorum Progressio» (Развој народа) и «Humane vitae» из 1968. На том таласу почивала је и «Теологија ослобођења».
На седници концила 07.12.1965. извршен је чин измирења између Рима и Цариграда, између Источне и Западне цркве.
Укинута је анатема из 1954. у виду заједничке изјаве папе Павла VI и цариградског патријарха Антигоре, која је истовремено прочитана у Риму и Цариграду.
Председник синода РПЦ изван Русије, митрополит Филарет, изразио је први протест «због самовољног скидања анатеме» и назвао је тај чин «компромитованим јединством». Рим се није покајао ни за једну своју грешку.
Ако је судити по чланку који се појавио у «Гласнику» СПЦ 1965., СПЦ је имала резерисан став према помрењу. У чланку се наглашава да је СПЦ са радошћу примила акт помирења. «После 9 векова издвојености и потпуне отуђености једне цркве од друге, у овом времену оне пружају руке једна другој одлучујући да од сада иду стазом јединства... Ми имамо заједничко порекло, истог Господа који је глава Цркве». Али се затим додаје да је јединство везано за питање унутрашње обнове Римокатоличке цркве, те да је метод дијалог пут који води коначном решењу.
Избор новог папе у условима непревазиђених подела унутар кардиналског колегијума није био лак. По први пут унутар изборне процедуре на захтев америчких бискупа објављене су неформалне консултације. У њима је учествовао и један број лаика. У штампи су са појавила различита имена кардинала који би могли бити кандидати за папу. Међу њима било је и име Карола Војтиле, али и кардинала Албина Лучијана, који је у трећем кругу гласања у конклави изабран за папу 26.08.1978.. Спојио је у свом имену имена двају претходних папа Јована XXIII и Павла VI, да би симболично исказао своје везивање за политику својих претходника.
Ступио је на папски трон под називом Јован Павле I . То је први папа у историји римокатоличанства који је устоличен без традиционалног крунидбеног церемонилала. На папском трону остао је само 33 дана. Умро је изненада и сахрањен је без аутопсије. У јавности је широко прихваћена теза да се радило о убиству, тј. тровању. Поводом смрти папе Јована Павла I помињу се личности из италијанске мафије, али и везе појединих кардинала са масонском ложом «П-2». Његова смрт остала је мистерија до данашњег дана.
Нема коментара:
Постави коментар