Када је 16.10.1978. из ватиканског димњака изашао бели дим, а доајен кардиналског колегијума Монсињор Тисеран изговорио вековима стару формулу «Habemus papam», на папски престо ступио је пољски кардинал Карол Војтила, под именом Јован Павле II.
Формално иницијатива за избор Војтиле за папу потекла је од бечког кардинала Карла Франца Кенига и америчког кардинала Џона Крола. Сматрали су да савремени историјски тренутак налаже да на чело цркве дође човек са Истока.Међутим, највећи број италијанских, француских и белгијских кардинала предност су давали флорентинском надбискупу Гованију Бенелију. Сукоб двеју супротстављених струја није решен ни после неколико узастопних гласања. Тада је на сцену ступио немачки кардинал Јозеф Рацингер, који је уз помоћ чланова «Opus Dei» развио кампању у прилог Војтиле.Тек у 9. кругу гласања у Светом колегијуму кардинала, Карол војтила је добио потребну 2/3 већину.
Након што је према утврђеном ритуалу новоизабрани папа обукао папску одежду, кренуо је према папском престолу, али је одбио да седећи саслуша заклетву кардинала на оданост поглавару. Остао је да стоји, чиме је најавио нови стил владавине.
Своју мисију као поглавар цркве, свој теолошки и философски поглед на свет дефинисао је у првој енциклици «Redemptorem hominus» (Спасавање човека).
Папа Јован Павле II вербално се изјашњавао у прилог одлука Другог ватиканског концила, али је кроз реинтерпретацију докумената усвојених на Концилу учинио све да цркву врати у традиционалне оквире.
У вођењу цркве папа се све више удаљавао од закључака Другог ватиканског концила и завео је тоталну аутократију. Прогласио је 1983. нови кодекс канонског права. На основу канона 342-348, Светски синод бискупа, који је инагурисао папа Павле VI, као универзални колегијални интрумент, потиснут је потпуно у позадин и спречен је његов даљи развој. Надлежност и овлашћења националних и регионалних бискупских конференција сведена је најмању меру. Јануара 1985. папа је најавио сазивање ванредног заседања Светог синода бискупа, према званичном саопштењу «у част двадесетогодишњице Другог ватиканског концила».
Синод је усвојио «Универзални Катехизис», који се у јавности појавио тек 1992.
Када је основан НАТО 1949., папа Пие XII је послао свој «очински благослов».
Историјат тајних контаката између Ватикана и Вашингтона описао је врло детаљно Лофтус, високи службеник америчког Министарства правде, и сам учесник у тој игри. По његовим речима одмах по окончању Другог светског рата оформљен је «Ватиканско-британско-амерички антикомнистички конзорцијум» који је окупио најокорелије ратне злочинце Осовинских сила и њихових сателита и трансформисао их у «борца за слободу», у нове крсташке ратника. Директор CIA Ален Далс упутио је Вилијама Кејсија у Лондон како би потпомогао функционисање «пацовских канала». САД су оформиле посебну службу (МИ-6), утврдиле посебну квоту за улазак тих лица у земљу, која су одмах по уласку била додељена Пентагону и CIA. Писац даље наводи да је папа Пие XII са својим сарадницима «координирао најтајнијом и најсрамнијом операцијом у историји Ватикана... Британци су оформили посебну масонску ложу међу емигрантима, у коју су били укључени најеминентнији лидери Балкана». За избегле усташе изграђени су војни и терористички центри. «Отац Крунослав Драгановић, секретар братства Св. Јеронима у Риму» био је хрватски представник у «Intermariumu» . Тако се називала група која је руководила операцијом на линији Рим-Лондон-Вашингтон, а на њеном челу је био Словенац Миха Клек, бивши члан југословнске краљевске владе у Лондону.
Доласком Регана у Белу кућу, Кејси је именован за директора CIA.Ништа мање значајну улогу није имао ни генерал Верон Волтерс дугогодишњи заменик CIA, који је школован на језуитском универзитету.Кејси је упоставио лични контакт са Јованом Павлом II после његове прве посете Варшави. Од тада до распада Источног блока одржавали су интензиван контакт, а састајали су се најмање двапут годишње. Односи су неговани и проширивани на друге личности и институције у САД.
Иако су три ватрена католика: Брежински[1], Кејси и Волтерс припремали терен за склапање савеза, имајући у виду императив римокатоличанства, иако је председник Реган на најистакнутија места у администрацији поставио римокатоличке активисте, нпр. министра спољних послова александра Хејга, чији је брат био бискуп, било би погрешно тврдити да је римокатоличка религија била одлучујући фактор у политици САД тог времена. Администрација САД, на челу са министром одбране Каспаром Вајнбергером није у алијанси гледала израз религије, него моћ цркве као институције, која је постављена у контекст «реалполитике». Председник Реган, истина потиче из римокатоличке ирске породице, али у његовом личном животу религија није имала већи значај[2]. Он, на пример, никад није ишао у цркву.
Католичкој цркви у САД признат је привилегован статус, што није имала ни једна друга црква.
По тврђењу америчких експерта за Ватикан, CIA је још раније ушла у врх католичке хијерархије. Директор CIA генерал Вилијам Донован назван «Дивљи Бил» примљен је у аудијенцију код папе Пиа XII, који га је одликовао великим крстом «Св. Силвестра» најстаријег и најпрестижнјег симбола папског витештва, који је добило само стотинак људи у читавој историји Ватикана. CIA је снабдевала информацијама и тајну организацију „Opus Dei“ и идниректно јој је пружала финансијску помоћ.
Ватикану је на основу споразума између Регана и папе додељен сателит, назван «Lumen 2000», а крајем 1983. свечано је пуштен у рад ватикански телебизијски центар, који према званичној верзији «треба да допринесе планетарном ширењу вере». Религиозне емисије, уз политичке поруке, упућују се од тог времена у свет на језицима свих континената. Најсавременија информатика овладала је средњовековним Ватиканом. За кратко време ватикански ТВ центар израстао је у моћну индустрију касета. У милионима примерака продају се касете широм света, нпр.: «Вера и познавање Бога», «Верјем у Исуса Христа», «Свето тројство и провиђење», итд.
Да би удовољио захтевима папе, чија је политика била против контрацепције, абортуса и планирања породице, Реган је блокирао програм планирања породице у САД, у који су биле уложене милионске своте. Међутим, то је имало тешке последице, с обзиром на то да су тиме прекршени унутрашњи прописи земље. Фундаменталистичке католичке организације у САД, сврстале су се уз председника и баниле његову одлуку, насупрот групама грађана који су захтевали поштовање норми унутрашњег права. Сукоб двеју страна имао је повремено драматичан исход: убиства лекара који су вршили абортусе, подметање бомби у клиникама на којима су вршени абортуси. Амерички бискупи, са своје стране, примењивали су духовне санкције.Тако је, на пример, 21.01.1986. извршена екскомуникација директора Уреда за планирање породице госпође Мари Ан Сорентино. И поред свих тешкоћа на унутрашњем плану, алијанса Ватикан-Вашингртон бележила је успехе на међународном плану.
Римокатоличка црква посматрала је од давнина Јевреје као народ колективно одговоран за Христову смрт, што је дошло до изражаја у низу папских аката. Тако је, на пример, Јеврејима 29.04.1221. било забрањено обављање јавних служби; по одлуци од 05.03.1233. хришћанкама је било забрањено да служе у јеврејским породицама. Прелаз хришћана у јудаизам строго је кажњаван на основу папске одлуке од 01.03.1274. У Риму је, по налогу папе, на тргу «Campo dei Fiori» јавно извршено спаљивање Talmuda. Када је почетком 20. века постављено питање јеврејске државе и будућности јеврејског народа, папа је одлучно бранио традиционалну плитику Римокатоличке цркве и 1904. изјавио: «Јевреји нису признали, нити данас признају нашег Госода; ми не можемо признати јеврејски народ». Тај став доживео је фундаменталне промене у оквиру процеса осавремењивања цркве, који је покренуо папа Јован XXIII.
На Другом ватиканском концилу усвојена је Декларација о односима са нехришћанским религијама («Nostra aetate»), чиме је отворен простор за дипломатске контакте. Опозиција организована у блок, покренула је оштру кампању са циљем да се спречи усвајање Декларације, али без успеха. Папа Павле VI примио је 05.01.1964. представника Израела Салмана Сазара, 06.10.1969. Аба Ебана, 15.01.1973 Голда Мајера, 12.01.1978. Мошу Дајана. Током тих сусрета папа је изразио забринутост за «Свети град Јерусалим» и залагао се за праведан мир на том простору између Јевреја и Арапа.
Све је то било далеко од признања Израела као самосталне државе, на чему су инсистирали израелски државници.
Папа Павле VI учинио је 06.09.1978. обрт у приступу овом питању; он је поставио у центар проблема државу Израел и указао на потребу гарантовања безбедности државе. Говорио је о Јевејима као «Божијем народу». Смрт га је спречила у даљим акцијама.
Доласком Јована Павла II на папски престо, поступак око признавања Израела је убрзан. Томе су несумљиво допринеле личне везе које је краковски бискуп Карол Војтила годинама одржавао са јеврејским круговима[3], али и нова стратегија усклађивања политике Ватикана са својим савезником САД[4].
Прва личност коју је Јован Павле II примио током дана када је устоличен на папски трон, био је Јеврејин Јержи Клугер, његов дугогодишњи пријатељ.
Папа је примио 07.01.1982 министра иностраних послова Израела Јитсака Шамира, по рођењу Пољака и са њим водио свеобухватне разговоре о проблемима Блиског истока. 15. 09.1982. примио је и лидера ПЛО Јасера Арафата. Међутим, треба рећи да је католичко-исламски дијалог отпочео раније, још за време понтификата папе Павла VI. У Триполију је од 01-05.02.1976. одржан семинар на тему односа двеју вероисповести. У т. 20 Декларације која је усвојена на том скупу, две стране су се сагласиле да је «ционизам агресиван, расистички покрет, опасан за Палестинце». Сложили су се, надаље, да Палестинци имају право да се врате у своју земљу, која је сада под влашћу Изаела. Али представници Св. Столице нису прихватили захтев својих исламских саговорника «о арапском карактеру Јерусалима», исто онако као што нису прихватили захтев Израела да тај град буде њихова престоница. Ватикан је захтевао интернационализацију Јерусалима. Папа Јован Павле II настојао је да приближи ставове.
Када је септембра 1987. папа примио јеврејске лидере у својој летњој резиденцији, издато је званично саопштење у коме је наглашено да никакви теолошки, него искључиво политички, разлози ису препрека признању државе Израел. Било је у штампи нагађања шта треба подвести под «политичке разлоге». Неизвесност је отлчоњена када је Св. Столица 25.01.1991. објавила Декларацију у којој, поред осталог, стоји: «Јерусалим, свети град Јевреја, хришћана и муслимана и духовна баштина милиона верника мора имати специфичан сатус, међународно гарантован».
Не чекајући решење проблема, са запрепашћењем је примљено званично саопштење Св. Столице, кратко време после тога, да су отпочели официјелни разговори са Израелом у циљу признавања државе. У штампи су се појавила најразличитија тумачења о позадини приближавања Ватикана и Израела. У ствари радило се о спровођењу у живот политике оформљене у оквиру савеза Вашингтон-Ватикан [5] .
Са исламским светом односи су ишли кривуљом успона и пада. Врхунац успеха био је сусрет председника Ирана Катамија са папом, 11.03.1999., у приватни одајама папе. Међутим, до захлађења је дошло већ у јесен исте године, када су Палестинци, уз финансијску помоћ исламских земаља, отпочели градњу велике џамије у Назарету на тргу непосредно поред базилике, на «светој земљи», где је Христос провео своје детињство, и где су се верници окупљали пре него што уђу у цркву. Спор се проширио и на Витлејем и стари део Јерусалима, који је под контролом Палестинаца.
У Римској курији путовања Јована Павла II и његов стил комуникацирања са јавношћу, наишла су на оштра реаговања, ....да не доликује «викару Исуса Христа». Папа је хладно прелазио преко свих критика које су му упућиване. Главни ослонац у том амбициозном задатку биле су милитантне католичке организације, у првом реду «Opus Dei».
Спорадични неуспеци, објективно гледано, не могу засенити успехе које је извојевао Јован Павле II. Унео је динамику у политику Ватикана, какву није забележила ова институција у последњих неколк векова. После сваке његове посете мењали су се односи између Ватикана и односне земље и подизана је улога Римокатоличке цркве у тој земљи. Успостављањем дипломатских односа ширена је мрежа католичких организација, именовани су бискупи и надбискупи без сагласности влада. Са становишта римокатолчке цркве највећи успех,несумљиво представља успоставање дипломатских односа са САД, протестантским земљама северне Европе и са бившим социјалистичким земљама.
..............................
[1] (примедба аутора: !?!, већ јудеомасон)
[2] (примедба аутора: зато што је био масон)
[3] (примедба аутора: и сам је јеврејског порекла, па отуда потиче та везаност)
[4] (примедба аутора: којом управља јудеомасонски и илуминатски лоби)
[5] (примедба аутора: под тицајем јудеомасонског лобија који влада САД и папе пореклом Јеврејина)
Нема коментара:
Постави коментар