Piše: Kokanus
Brutalnost rata koji vodi alijansa protiv Jugoslavije već osmu nedelju, bez ikakvog smisla, još jednom je potvrđena u noći 14. na 15. maj 1999. godine u selu Koriša kraj Prizrena kada je u izvršenom bombardovanju pobijeno 87 civila. Portparol Džejmi Šei u skladu sa njemu svojstvenim cinizmom kao papagaj ponavlja već bezbroj puta date izjave: ”Trenutno se ispituju akcije NATOvih pilota ali je još rano za bilo kakav stav jer NATO za slučaj u selu Koriša još ništa nezna. Ali se jedno u svakom slučaju može reći a to je da NATO nikada ne ubija civile namerno. Sada se čini ono što se uvek čini kada se imaju ovakvi izveštaji. Detaljno se ispituje slučaj. Čim nešto saznamo saopštićemo ali za sada ne možemo ništa da kažemo.”
U svom sedištu u Briselu NATO je ipak priznao da je izvršio bombardovanje sela Koriša i, kako kaže, to je bio legitiman vojni cilj (?), da nije došlo do greške ali ipak izražava žaljenje zbog civilnih žrtava. U zvaničnom saopštenju se tvrdi da je u tom selu napadnuta i pogodjena vojna meta na kojoj se nalazilo ”komandno mesto” (poljoprivredna zadruga) i ”vojni logor” (konvoj šiptarskih izbeglica). Pre nego što je izvršen napad pilot je na toj lokaciji identifikovao jedno ”oklopno vojno vozilo” (traktor), ”desetak artiljerijskih orudja” (motokultivatora) i ukopane vojne pozicije. U zvaničnom izveštaju službenog Beograda kaže se da su u bombardovanju korišćene kasetne bombe sa kojim je ubijeno 85 civila a 75 ih je ranjeno. NATO odbacuje ove tvrdje kao Miloševićeve dezinformacije. Istina govori da je posle bomardovanja sela Koriša na placu poljoprivredne zadruge ostalo ostalo nekoliko desetina uništenih traktora, više od trideset spajlenih leševa rasutih u širokom videokrugu.
Brutalnost rata koji vodi alijansa protiv Jugoslavije već osmu nedelju, bez ikakvog smisla, još jednom je potvrđena u noći 14. na 15. maj 1999. godine u selu Koriša kraj Prizrena kada je u izvršenom bombardovanju pobijeno 87 civila. Portparol Džejmi Šei u skladu sa njemu svojstvenim cinizmom kao papagaj ponavlja već bezbroj puta date izjave: ”Trenutno se ispituju akcije NATOvih pilota ali je još rano za bilo kakav stav jer NATO za slučaj u selu Koriša još ništa nezna. Ali se jedno u svakom slučaju može reći a to je da NATO nikada ne ubija civile namerno. Sada se čini ono što se uvek čini kada se imaju ovakvi izveštaji. Detaljno se ispituje slučaj. Čim nešto saznamo saopštićemo ali za sada ne možemo ništa da kažemo.”
U svom sedištu u Briselu NATO je ipak priznao da je izvršio bombardovanje sela Koriša i, kako kaže, to je bio legitiman vojni cilj (?), da nije došlo do greške ali ipak izražava žaljenje zbog civilnih žrtava. U zvaničnom saopštenju se tvrdi da je u tom selu napadnuta i pogodjena vojna meta na kojoj se nalazilo ”komandno mesto” (poljoprivredna zadruga) i ”vojni logor” (konvoj šiptarskih izbeglica). Pre nego što je izvršen napad pilot je na toj lokaciji identifikovao jedno ”oklopno vojno vozilo” (traktor), ”desetak artiljerijskih orudja” (motokultivatora) i ukopane vojne pozicije. U zvaničnom izveštaju službenog Beograda kaže se da su u bombardovanju korišćene kasetne bombe sa kojim je ubijeno 85 civila a 75 ih je ranjeno. NATO odbacuje ove tvrdje kao Miloševićeve dezinformacije. Istina govori da je posle bomardovanja sela Koriša na placu poljoprivredne zadruge ostalo ostalo nekoliko desetina uništenih traktora, više od trideset spajlenih leševa rasutih u širokom videokrugu.
Jedno je sigurno a to je da raskidani leševi sa rasutim udovima i utrobama gradjana te, vekovima izmučene Sbije, bez obzira bili oni šiptarski, srpski ili romski ostaci, ne mogu opravdati nikakvu vojnu agresiju makar ona vodila i u ime evropke civilizacije, evropske demokratije ili bilo kojeg evropskog uzvišenog cilja. Pored jedne igračke leži dete koje je tek učilo da hoda. Licem je okrenuto ka srpskoj zemlji. Ne plače. Umrlo je radi evropskog humanizma. Umesto njega plače stari Šiptar. Prevrćući i pri tom lomeći plavu bretku (simbola lojalnosti srpskoj zemlji) nabraja svoje postradale u ovom idiotskom bombardovanju: brat, snja, bratanac, druga naja, unuče i više ne broji. U grču, tamnoplavu beretku gura u usta i više ništa ne zna. Drugi, nešto mladji Šiptar priča da je posle naleta prvog aviona naišao drugi i da je posle prve eksplozije potrčao asfaltnim putem nebi li se spasao. Kaže da je čuo četri ili šest eksplozije. Ne zna tačan broj ali zna da su bile užasne. Deca plaču, muškarci jecaju a žene od bola nemaju ni glasa. To su kolateralne štete uzvišenih ciljeva Evrope. Normalan čovek ne može ni zamisliti kakve bi tek štete Evropa načinila Balkanu kada nebi imala te uzvišene ciljeve. NATO ne može da objasni kako su se na toj lokaciji usred bombardovanja, našli civili pa jos i Šiptari.
Ako CIA ne nudi odgovor onda unesrećeni Šiptari trebaju odgovor potražiti od njihovog voljenog Hašim Tačija
Нема коментара:
Постави коментар