Evropska unija i socijalisti

jun 1999.

Piše: Kokanus

Zapadna Evropa je morala, pod izrazitim rukovodstvom Amerike, Srbiju baciti na kolena pre 13. juna 1999.godine. kada su održani izbori za Evropski parlament. Vojnom agresijom na Srbiju trebalo je sakupiti značajne poene za vodeće levičarske predstavnike jedanaest zemalja članica Evropske unije od ukupno petnaest koliko se sadrže u ovoj instituciji. Evropski izbori su pokazali poražavajuće rezultate.

Poraz vladajućih socijaldemokrata u Nemačkoj (SDP) koji su zabeležili najnezgodniji rezultat (još od 1953.), i to samo posle devet meseci nakon dolaska na vlast, predstavlja istinski težak poraz. Nemci su nezadovoljni svojom vladom kao nikada do sada u celoj svojoj posleratnoj istoriji. Poraz socijaldemokrata tim je veći što je hrišćanska demokratska opozicija osvojila za 18 % više glasova od SDP. Sličan poraz su doživeli i engleski laburisti Tonija Blera. Oni su izgubili polovinu od ukupnog broja svojih zastupnika u Evropskom parlamentu. Ovakvi rezultati veropskih izbora u Britaniji veliko je iznenadjenje a posebno visoki skor konzervativne stranke. Toni Bler i Gerhard Šreder samo nekoliko dana posle objave njihovog manifesta u prilog ”trećeg puta” (neke vrste demokratskog obroka sa liberalnim sosom) doživljavaju potpuni neuspeh svojeg kulinarskog recepta. Jelo je najverovatnije previše zasoljeno čak i za ukus prosečnih Evropljana. Najveći gubitak na ovim izborima u Francuskoj je doživela parlamentarna desnica. Levica je u Francuskoj zabeležila u ukupnom skoru 41 % a desnica 40 % glasova. Najveća žrtva evropskih izbora svakako je Belgija. Čak 2,78 miliona evropskih birača u belgiji nije izašla na evropske izbore. Ovako veliki broj apscinencije (izlaznost na izbore je samo 53 %) u Francuskoj koja je iznad evropskog proseka, primorava posmatrače na rezervisanost po najpre što su razlozi apscinencije raznovrsni: od odbijanja ponudjenih programa pa sve do ravnodušnosti prema ulozi evropskih izbora. Izuzetno visoka stopa apscinencije prestavlja šamar svim onim ličnostima koje su na sva zvona azvonili o velikoj ratnoj pobedi Evrope na Balkanu, o prvom ratu u istoriji čovečanstva koji je vodđen u ime prava čoveka” i u ime teze ”da jr Evropa rođena u Prištini”. Očigledno da Evropa koja je rođena uz pomoć NATO alijanse a čije se rođenje utvrdilo u Prištini nije podstakla kod evropljana neku euforiju. Ovi izbori, u parlamentu u Salzburgu, većinu su vratili tamo gde su bili do 80-tih hodina. Ne treba zaboraviti da su socijalisti, do sada najbrojnija grupacija u evropskom parlamentu, prigrlili evropsku ideju tek sredinom 70-tih godina a do tada su bili njeni oštri protivnici. I kao sve novopečene pristalice protivničkih ideja tako su i socijalisti perverzirali temelje načela evropskog ujedinjenja dotle da su danas postali zagovornici naddržavnog suvereniteta i radikalnog federalizma. Oni vide denacionalizaciju političkog procesa odlučivanja i prenos ovlašćenja nacija (kao izvor suvereniteta) na birokratska supernacionalna tela koja niko iz evropskih naroda ne bira. Evropsko ujedinjenje koje je bilo, možda, najveća ideja ovog stoleća sada gubi svoju privlčnu moć. Evropa koja ruši stoletne identitete na Balkanu pretvarajući stari kontinent u zonu ultraliberalne trgovine, Evropa koja se poznaje po smešnoj regulaciji zelenih stranaka u lovu na jerebice i divlje svinje, Evropa koja sledi Ameriku u njenom projektu planetarne dominacije, Evropa koja prihvata čak i američki diktat o uvozu banana, ta i takva Evropa sigurno ne može probuditi veliko oduševljenje kod prosečnih Evropljana. Za tu i Takvu Evropu se, sa velikim žaljenjem, kaže kako je bila lepa pod stegom hladnog rata.