Maj 1999.
Piše:Kokanus
Amerikanac može biti i Mađar, i Francuz, i Škot, i Rus, i Srbin, i čovek bilo koje druge nacije, ali Srbin nikada ne može biti Nemac isto kao što Nemac ne može biti Rus ili (ne daj Bože) Turčin. To znači da nacija ima neku drugu vrstu egzistencije koja je nezavisna od bilo kakvih i bilo čijih političkih želja. To je najveći problem sa kojim se obavezno sreću američki globalisti i evropski mundijalisti. Amerikanci su zato jako začuđeni zašto i Srbija ne može da postane isto što i SAD. NATO agresija na Jugoslaviju predstavlja i svetski rat zvezda modernog doba. To je virtuelni rat. To je prva planetarna intervencija protiv jedne suverene nacije tokom poluvekovnog postojanja NATO alijanse. Sa druge strane, ovaj rat je samo nastavak iz serije ratova koje su SAD vodile u Vijetnamu, Kambodži, Somaliji, Panami, Iraku, Bosni i sada u Srbiji i Crnoj Gori. Ključni uticaj na agresorski stav Amerikanaca prema srpskoj naciji izvršio je Ričard Holbruk. Njegova uveravanja su bila: kao prvo, da su Srbi jedini krivci za dogadjaje u Bosni i kao drugo, da je Slobodan Milošević slabić koji razume samo silu. Ta uveravanja su, normalno, bila sasvim pogrešna što dokazuje neplanirana dužina trajanja NATO agresije. Liberali naivno veruju da SAD raspolažu silom sa kojom mogu bilo gde u svetu da izgrade Ameriku. Na mapi Balkana, jednim potezom pera, nacrtana je granica i rečeno: ovo će od sada biti Jugoslavija. Srbi su dokazali da je Andre Malro bio u pravu kada je, još odavno, napisao da ljudi napuštaju svoju naciju samo na silu. I zaista. Nigde čovek ne može nestati kao u Americi. Okupacijom južnog regiona Srbije NATO-alijansa, zajedno sa terorističkom UĆK, preuzima muslimanski narko-kartel. Dve do šest tona heroina vrede 12 puta više nego što je njihova težina u zlatu. Kosovski region povezuje zelenu transferzalu izmedju talibanskih polja u Avganistanu i tržišta u Zapadnoj Evropi koje godišnje apsorbije heroin u vrednosti od 400 milijardi dolara. Preko ove balkanske rute, sa talibanskih polja preko Turske a zatim preko Bosne i Hrvatske, Zapadna Evropa zadovoljava 80 % svojih potreba za drogom. Zarada od droge upotrebljava se za kupovinu oružja (protivtenkovski projektili, snajperi, raketni bacači, nagazne mine i IC oprema) širom Bosne, Hrvatske, Kipra Švajcarske i Turske. I sam NATO je u junu 1999. sačinio opširan izveštaj o trgovini drogom i švercu oružja. Podaci Interpola govore da, Albanci (kao nezbrinute izbeglice), sa jedne strane, čine samo 1 % od evropskih 510 miliona stanovnika, a sa druge strane, čine i 14 % od svih ljudi uhapšenih u Evropi zbog krijumčarenja heroina u 1997. godini. Prosečno se kod jednog krijumčara heroina zapleni 2 grama heroina dok ta količina kod uhapšenih Albanaca iznosi čitavih 120 grama. Rusija je jedina država koja je od NATO agresije na Jugoslaviju profitirala ali samo na polju diplomatije i finansija. Obezbedila je za sebe nove kredite tako što je, u diplomatskoj igri, kao mirotvorac, prekinula dalje kompromitovanje Alijanse. Čak je time kupila ravnodušnost zapadnog sveta prema vojnoj akciji u Čečeniji. NATO agresijom na Jugoslaviju u Evropi je počelo da jača nepoverenje u američko vodjstvo planetom. Rusija se ponašala kao pošteni broker. Nemačka, kao vodeća sila u Evropi, postala je posebno zabrinuta za održavanje svojih odnosa sa Rusijom. Suočena sa činjenicom da Alijansa nije mogla da ot-počne sa kopnenom intervencijom na Jugoslaviju, iz sasvim razumljivih razloga, a vazdušna ofanziva nije davala očekivane rezultate, Amerika je prihvatila kompromis a koji je u svojoj propagandi nazvala pobedom. Decenija koja je započeta američkom agresijom na Irak (u Kuvajtu) avgusta 1990.godine neslavno je okončana nad nebom Srbije. To je svakako, kod onih mudrijih Evropljana izazvalo veliko podozrenje u bezpogovorno američko vodjstvo. Nema nikave sumnje da je politička banda zapadne Evrope uspela, pre svega u nasilju, da pobedi ”varvare” sa Balkana. Evropa je učvrstila SAD kao svetskog policajca. I to je za Amerikance odlično ali za Evrpljane svakako nije. Srbi su bili spremni da se bore do kraja (ne kao varvari nego kao lavovi) isto kao što su to činili i u vreme širenja osmanlijskog carstva. Ratujući protiv turske imperije Srbi su branili sjaj i raskoš Austrougarske monarhije. Za uzvrat su dobili: Poturčene (islamizirane) Srbe - bošnjake i Kninsku krajinu iz koje su pred kraj dvadesetog veka proterani. Ratovali su Srbi i protiv Hitlerove imperije braneći Britaniju koja nije bila spremna za Drugi svetski rat. Ovog puta su bili spremni da se bore za odbranu Evrope od islamizacije. Ali ovo što se Srbima dogodilo nije bio rat. Za evropsku političku gamad ovo je bio ”Rat zvezda”. Za Srbe ovo je bilo planirano hladnokrvno istrebljenje srpske nacije. Isušeni mozgovi političke bande čvrsto veruju da će svaka zemlja živeti u miru i blagostanju ako je neka sila primora na to, tako što će je poraziti, okupirati i na kraju poniziti. Ti mozgovi nikada neće shvatiti da Srbi ni posle 600 godina nisu oprostili Turcima: Čegar i Ćele kulu, Kosovo i devet Jugovića, Islamizaciju pravoslavnih Srba i stvaranje janičara (bošnjaka). Ni posle 60 godina Srbi nisu oprostili Britancima Kočevski rog (Slovenija) na kome su Britanci predali srpske ratnike (svoje saborce) komunistima kao obične svinje na klanicu. Uz dužno poštovanje prema Jevrejima, Srbi nikada neće Evropi oprostiti Treblinku, Dahau, Aušvic a pogotovu ne Jasenovac. Cela Evropa je znala za te fabrike smrti u kojima je zaudarala jevrejska, srpska i ciganska usirena krv, ali, ta ista Evropa sve je to bez duše odobravala jer, za ime Boga, Jevreji, Srbi i Cigani ne pripadaju aristokratiji, ”oni su niža rasa, oni su pohlepni, prljavi, primitivni, oni su varvari”. U toku agresije NATO lijanse na Jugoslaviju, Džejmi Šei (portparol Alijanse) pokušao je Evropljanima da objasni: ”NATO je uništio poslednji novosadski most. Kosovo je sve više odsečeno od Srbije”. Džejmi nije znao (jer mu nisu rekli da treba da zna) da je Novi Sad u Vojvodini na severu Srbije a da je Kosovo i Metohija više od 500 kilometra južnije od novosadskog mosta. Tako jedan nepismeni Džejmi pokušava da opravda svoje saborce. Oni pripadaju jednoj specifičnoj grupi ljudskog izroda. To su ljudi odrasli na ”flower power”-u i ”Rock’n’roll”-u. Oni uživaju u vodjenju rata a da gotovo niko od njih nije služio vojni rok. Bil Klinton (američki predsednik) izbegao je služenje vojnog roka i odbio da primi poziv za rat u Vijetnamu, uz pomoć prevare što je otkriveno tek u njegovoj kandidaturi za predsednika. Umesto u Vijetnam Bil odlazi na Oksford gde svira saksofon, sluša Elvis Prislija i učestvuje u antiratnim pokretima. Toni Bler (britanski premijer) nikad nije bio vojnik jer Britanija nema obavezu služenja vojnog roka. Kao student na Oksfordu postaje buntovnik ali ne i ekstremista. Svira gitaru i peva u jednoj rok grupi. Učlanjuje se u laburističku (staru soci-jalističku) partiju i bori se za atomsko razoružanje. Robin Kuk (britanski minister spoljnih poslova) nije služio vojni rok. 1959. godine Britanija je ukinula vojnu obavezu. Gerhard Šreder (nemački kancelar) bio je poštedjen vojne obaveze kao najstariji sin u porodici čiji je otac poginuo u ratu. Joška Fišer (nemački minister spoljnih poslova) zbog kratkovidosti nije služio vojnu obavezu. Posle Drugog svetskog rata njegovi su roditelji, kao nemački državljani, proterani iz Madjarske pa je verovatno to i uticalo na Joškine podrške operacijama NATO-alijanse. Masimo D Alema (italijanski predsednik vlade) zbog fizičke nesposobnosti nije služio vojni rok. Kao takav postao je činovnik u komunističkom partijskom aparatu Nils Helveg-Peterson (danski minister spoljnih po-slova) odbijen je na vojnom pregledu. Kao nesposoban nije služio vojni rok. U Kopenhagenu je, ispred američke ambasade, držao vatrene govore na demonstracijama protiv rata u Vijetnamu. Hans Hekerup (danski minister odbrane) služio je kao rezervni oficir u prinčevoj gardi a 1972. godine biva unapredjen za poručnika u rezervi. Havijer Solana (generalni sekretar Alijanse) je najsimpatičniji protvnik rata koji vodi čitavu jednu militantnu ali-jansu u ratne pohode. On se ne seća da je do samog početka agresije na Jugoslaviju tvrdio da ”ratovi retko kada mogu biti od koristi”. Da mi ne bi zaboravili pedantno zapisujemo njegovu tragi-komičnu izjavu: ”Bombardovanje Jugoslavije je pokušaj da se odbrane moralne vrednosti na kojima počiva Evropa 21.veka. Piloti bacaju bombe sa najboljim namerama kao što se može i očekivati od obučenih pilota iz demokratskih zemalja”. Nisam našao bolji primerak sarkazma u drugom kvartalu 1999. godine. Mladost Solane uvek je negirala ratno raspoloženje. 1981.godine Španija je postala članica Alijanse. Socijalistička partija čiji je član bio i sam Solana tražila je da Španija izadje iz Alijanse a onda su Španci, septembra 1985. referendumom, odlučili u korist Alijanse. Havijer Solana (bivši minister kulture i spoljnih poslova) radikalnu promenu svojih političkih uverenja smatra ”unutrašnjim sazrevanjem”. Za svoje ideološke zaokrete, od antiratnih do rukovodjenja militantnom alijansom, pokušava da odbrani rečima meksičkog pesnika Oktavija Paza ”Tokom života sebi postavljamo uvek isto pitanje. Različiti su samo odgovori”. Nemački nacional-socijalisti izdali su svoj narod i na njega navukli mržnju. Jugoslovenski, a po najviše srpski, takodje su izdali sopstveni narod i na njega navukli mržnju. I rock’n’roll ima svoje izdajnike. To su ljudi iz Bejbi-bum generacije. Najdrastičniji primer vidim u Suzani Zontag koja je kasnih 60-tih godina prkosila Americi tako što se sa pijetetom odnosila prema Vijetnamcima. Išla je na hodočašće Ho Ši Minu u Severni Vijetnam. Došlo je vreme da se pojavi sa sopstvenim pozivom na rat protiv Srbije. 60-tih godina i baš u pravom trenutku Norman Majer je pitao: ”Zašto smo mi u Vijetnamu?” Po uzoru na to pitanje Suzana Zontag pokušava da, pitanjem ”Zašto smo mi na Kosovu?” odbrani svoj ratni poklič. Ne znam da li zamenica mi, nacionalistički upotrebljavana, predstavlja neke od evropskih naroda ali sigurno znam da su tu ofucanu zamenicu masovno upotrebljavali oni koji nisu imali čistokrvno državljanstvo (crnci, siromašni belci, hispano-amerikanci…). Zašto je nastao toliko veliki pad ljudske vrednosti kod Suzane Zontag? Ona poziva na rat protiv Srba dok se odmara u Bariju (Italija). Njena rečenica ”Pre neki dan, pozvao me je prijatelj iz Njujorka u Bari, da me pita čujem li buku bombardovanja” najbolje govori o njenom preziru prema jednoj zemlji za koju prosečan Amerikanac čak i ne zna gde se nalazi. Suzana provodi mnogo više vremena van Amerike, Srbiju gotovo i da ne poznaje, za Kosovo prvi put čuje a ipak zahteva da Amerikanci unište Srbiju. Zašto uništiti Srbiju, jednu tako beznačajnu i za Ameriku strateški nevažnu zemlju? Suzana se poziva na moralni apsolutizam tvrdeći da ”u svetu postoji radikalno zlo”. Mudro ne nudi nijedan argument ali uporno poziva na ”pravedan rat” protiv Srba uverena da su oni najveće zlo upereno protiv Amerike. Ubedjen sam da Suzana kao katolik vrlo dobro zna da je izraz ”pravedani ratovi” u stvari izraz rimo-katoličke pravne filozofije toliko ogrezao u krvi da ga se gadi svaki normalan čovek. Tako je Suzana Zontag definitivno obeležila svoju potpunu izdaju svih onih stvari i ljudskih vrednosti za koje se i sama dugo vreme borila. Režis Debre je svojevremeno sa Če Gevarom dizao revoluciju u Boliviji. Jedan je od malog broja takozvanih ”šesdeset osmaša” koji se javno usprotivio poludelim intelektualcima zahvaćenim pomahnitalim američkim imperijalizmom. Zato zaslužuje posebno poglavlje u ovoj priči. Na jednoj strani stoje Režis Debre i Peter Handke. Na suprotnoj strani kao gliste gmižu Danijel KonBendit, Bernar Anri Levi, Serž Fulije, Džeri Rubin i bezbroj gmizavaca drugih vrsta. Bez uvredljivih namera, ali stvarno ne mogu naći prikladniji način za evropske intelektualce koji su u vreme hladnog rata bili ispunjeni antiratnim idejama a nakon debakla Sovjetskog Saveza i istočnog bloka ti isti ”disidenti” odbacuju ljudske vrednosti za koje su se i sami borili a umesto njih koriste svu moguću mržnju prema čoveku i čovečnosti, pozivaju na rat i svom snagom bodre političke debile. Svojevremeno su poveli svoje ”revolucije” od ulične svirke uz antiratne parole (Pariz 1968.) preko Čikaga i Berlina do krvavog ”praškog proleća” (Prag 1968.). Ne verujem da su zaboravili, ne tako davnu, 1969. godinu u Berkliju. Njihovi su očevi nakon maja 1945.godine učestvovali u masovnom parenju, srećni što su ostali živi. Njihov petogodišnji ratnički duh ipak je nadvladao ratne strahove kod njihovih potomaka, ”šezdeset osmaša”. Pljuvanje po sopstvenim idejama osvedočili su: Serž Fulije reorganizacijom svojih novina ”Liberation” u konzervativne provladine novine; Bernar Anri Levi je postao zagovornik buržujskih vrednosti jer je i sam posle 1977.g. postao superburžuj; Danijel KonBendit je postao počasni gradonačelnik Hamburga. Pošto su ”grešnici” ili ”šezdeset osmaši” doživeli ”intelektualni preporod” vratili su se porodicama svojih očeva kako bi im ”intelektualnom” podrškom pomogli da spale Balkan. SAD, jedina preostala svetska sila, rešava sve u ime svih. Evropa ćutke prihvata odluke i zadatke koje joj postavlja SAD u okviru takozvanog ”novog svetskog poretka”. Tako Evropa prihvata američke ekonomske, političke i vojne interese kao jedine putokaze u sopstvenom nacionalnom ponašanju.
Amerikanac može biti i Mađar, i Francuz, i Škot, i Rus, i Srbin, i čovek bilo koje druge nacije, ali Srbin nikada ne može biti Nemac isto kao što Nemac ne može biti Rus ili (ne daj Bože) Turčin. To znači da nacija ima neku drugu vrstu egzistencije koja je nezavisna od bilo kakvih i bilo čijih političkih želja. To je najveći problem sa kojim se obavezno sreću američki globalisti i evropski mundijalisti. Amerikanci su zato jako začuđeni zašto i Srbija ne može da postane isto što i SAD. NATO agresija na Jugoslaviju predstavlja i svetski rat zvezda modernog doba. To je virtuelni rat. To je prva planetarna intervencija protiv jedne suverene nacije tokom poluvekovnog postojanja NATO alijanse. Sa druge strane, ovaj rat je samo nastavak iz serije ratova koje su SAD vodile u Vijetnamu, Kambodži, Somaliji, Panami, Iraku, Bosni i sada u Srbiji i Crnoj Gori. Ključni uticaj na agresorski stav Amerikanaca prema srpskoj naciji izvršio je Ričard Holbruk. Njegova uveravanja su bila: kao prvo, da su Srbi jedini krivci za dogadjaje u Bosni i kao drugo, da je Slobodan Milošević slabić koji razume samo silu. Ta uveravanja su, normalno, bila sasvim pogrešna što dokazuje neplanirana dužina trajanja NATO agresije. Liberali naivno veruju da SAD raspolažu silom sa kojom mogu bilo gde u svetu da izgrade Ameriku. Na mapi Balkana, jednim potezom pera, nacrtana je granica i rečeno: ovo će od sada biti Jugoslavija. Srbi su dokazali da je Andre Malro bio u pravu kada je, još odavno, napisao da ljudi napuštaju svoju naciju samo na silu. I zaista. Nigde čovek ne može nestati kao u Americi. Okupacijom južnog regiona Srbije NATO-alijansa, zajedno sa terorističkom UĆK, preuzima muslimanski narko-kartel. Dve do šest tona heroina vrede 12 puta više nego što je njihova težina u zlatu. Kosovski region povezuje zelenu transferzalu izmedju talibanskih polja u Avganistanu i tržišta u Zapadnoj Evropi koje godišnje apsorbije heroin u vrednosti od 400 milijardi dolara. Preko ove balkanske rute, sa talibanskih polja preko Turske a zatim preko Bosne i Hrvatske, Zapadna Evropa zadovoljava 80 % svojih potreba za drogom. Zarada od droge upotrebljava se za kupovinu oružja (protivtenkovski projektili, snajperi, raketni bacači, nagazne mine i IC oprema) širom Bosne, Hrvatske, Kipra Švajcarske i Turske. I sam NATO je u junu 1999. sačinio opširan izveštaj o trgovini drogom i švercu oružja. Podaci Interpola govore da, Albanci (kao nezbrinute izbeglice), sa jedne strane, čine samo 1 % od evropskih 510 miliona stanovnika, a sa druge strane, čine i 14 % od svih ljudi uhapšenih u Evropi zbog krijumčarenja heroina u 1997. godini. Prosečno se kod jednog krijumčara heroina zapleni 2 grama heroina dok ta količina kod uhapšenih Albanaca iznosi čitavih 120 grama. Rusija je jedina država koja je od NATO agresije na Jugoslaviju profitirala ali samo na polju diplomatije i finansija. Obezbedila je za sebe nove kredite tako što je, u diplomatskoj igri, kao mirotvorac, prekinula dalje kompromitovanje Alijanse. Čak je time kupila ravnodušnost zapadnog sveta prema vojnoj akciji u Čečeniji. NATO agresijom na Jugoslaviju u Evropi je počelo da jača nepoverenje u američko vodjstvo planetom. Rusija se ponašala kao pošteni broker. Nemačka, kao vodeća sila u Evropi, postala je posebno zabrinuta za održavanje svojih odnosa sa Rusijom. Suočena sa činjenicom da Alijansa nije mogla da ot-počne sa kopnenom intervencijom na Jugoslaviju, iz sasvim razumljivih razloga, a vazdušna ofanziva nije davala očekivane rezultate, Amerika je prihvatila kompromis a koji je u svojoj propagandi nazvala pobedom. Decenija koja je započeta američkom agresijom na Irak (u Kuvajtu) avgusta 1990.godine neslavno je okončana nad nebom Srbije. To je svakako, kod onih mudrijih Evropljana izazvalo veliko podozrenje u bezpogovorno američko vodjstvo. Nema nikave sumnje da je politička banda zapadne Evrope uspela, pre svega u nasilju, da pobedi ”varvare” sa Balkana. Evropa je učvrstila SAD kao svetskog policajca. I to je za Amerikance odlično ali za Evrpljane svakako nije. Srbi su bili spremni da se bore do kraja (ne kao varvari nego kao lavovi) isto kao što su to činili i u vreme širenja osmanlijskog carstva. Ratujući protiv turske imperije Srbi su branili sjaj i raskoš Austrougarske monarhije. Za uzvrat su dobili: Poturčene (islamizirane) Srbe - bošnjake i Kninsku krajinu iz koje su pred kraj dvadesetog veka proterani. Ratovali su Srbi i protiv Hitlerove imperije braneći Britaniju koja nije bila spremna za Drugi svetski rat. Ovog puta su bili spremni da se bore za odbranu Evrope od islamizacije. Ali ovo što se Srbima dogodilo nije bio rat. Za evropsku političku gamad ovo je bio ”Rat zvezda”. Za Srbe ovo je bilo planirano hladnokrvno istrebljenje srpske nacije. Isušeni mozgovi političke bande čvrsto veruju da će svaka zemlja živeti u miru i blagostanju ako je neka sila primora na to, tako što će je poraziti, okupirati i na kraju poniziti. Ti mozgovi nikada neće shvatiti da Srbi ni posle 600 godina nisu oprostili Turcima: Čegar i Ćele kulu, Kosovo i devet Jugovića, Islamizaciju pravoslavnih Srba i stvaranje janičara (bošnjaka). Ni posle 60 godina Srbi nisu oprostili Britancima Kočevski rog (Slovenija) na kome su Britanci predali srpske ratnike (svoje saborce) komunistima kao obične svinje na klanicu. Uz dužno poštovanje prema Jevrejima, Srbi nikada neće Evropi oprostiti Treblinku, Dahau, Aušvic a pogotovu ne Jasenovac. Cela Evropa je znala za te fabrike smrti u kojima je zaudarala jevrejska, srpska i ciganska usirena krv, ali, ta ista Evropa sve je to bez duše odobravala jer, za ime Boga, Jevreji, Srbi i Cigani ne pripadaju aristokratiji, ”oni su niža rasa, oni su pohlepni, prljavi, primitivni, oni su varvari”. U toku agresije NATO lijanse na Jugoslaviju, Džejmi Šei (portparol Alijanse) pokušao je Evropljanima da objasni: ”NATO je uništio poslednji novosadski most. Kosovo je sve više odsečeno od Srbije”. Džejmi nije znao (jer mu nisu rekli da treba da zna) da je Novi Sad u Vojvodini na severu Srbije a da je Kosovo i Metohija više od 500 kilometra južnije od novosadskog mosta. Tako jedan nepismeni Džejmi pokušava da opravda svoje saborce. Oni pripadaju jednoj specifičnoj grupi ljudskog izroda. To su ljudi odrasli na ”flower power”-u i ”Rock’n’roll”-u. Oni uživaju u vodjenju rata a da gotovo niko od njih nije služio vojni rok. Bil Klinton (američki predsednik) izbegao je služenje vojnog roka i odbio da primi poziv za rat u Vijetnamu, uz pomoć prevare što je otkriveno tek u njegovoj kandidaturi za predsednika. Umesto u Vijetnam Bil odlazi na Oksford gde svira saksofon, sluša Elvis Prislija i učestvuje u antiratnim pokretima. Toni Bler (britanski premijer) nikad nije bio vojnik jer Britanija nema obavezu služenja vojnog roka. Kao student na Oksfordu postaje buntovnik ali ne i ekstremista. Svira gitaru i peva u jednoj rok grupi. Učlanjuje se u laburističku (staru soci-jalističku) partiju i bori se za atomsko razoružanje. Robin Kuk (britanski minister spoljnih poslova) nije služio vojni rok. 1959. godine Britanija je ukinula vojnu obavezu. Gerhard Šreder (nemački kancelar) bio je poštedjen vojne obaveze kao najstariji sin u porodici čiji je otac poginuo u ratu. Joška Fišer (nemački minister spoljnih poslova) zbog kratkovidosti nije služio vojnu obavezu. Posle Drugog svetskog rata njegovi su roditelji, kao nemački državljani, proterani iz Madjarske pa je verovatno to i uticalo na Joškine podrške operacijama NATO-alijanse. Masimo D Alema (italijanski predsednik vlade) zbog fizičke nesposobnosti nije služio vojni rok. Kao takav postao je činovnik u komunističkom partijskom aparatu Nils Helveg-Peterson (danski minister spoljnih po-slova) odbijen je na vojnom pregledu. Kao nesposoban nije služio vojni rok. U Kopenhagenu je, ispred američke ambasade, držao vatrene govore na demonstracijama protiv rata u Vijetnamu. Hans Hekerup (danski minister odbrane) služio je kao rezervni oficir u prinčevoj gardi a 1972. godine biva unapredjen za poručnika u rezervi. Havijer Solana (generalni sekretar Alijanse) je najsimpatičniji protvnik rata koji vodi čitavu jednu militantnu ali-jansu u ratne pohode. On se ne seća da je do samog početka agresije na Jugoslaviju tvrdio da ”ratovi retko kada mogu biti od koristi”. Da mi ne bi zaboravili pedantno zapisujemo njegovu tragi-komičnu izjavu: ”Bombardovanje Jugoslavije je pokušaj da se odbrane moralne vrednosti na kojima počiva Evropa 21.veka. Piloti bacaju bombe sa najboljim namerama kao što se može i očekivati od obučenih pilota iz demokratskih zemalja”. Nisam našao bolji primerak sarkazma u drugom kvartalu 1999. godine. Mladost Solane uvek je negirala ratno raspoloženje. 1981.godine Španija je postala članica Alijanse. Socijalistička partija čiji je član bio i sam Solana tražila je da Španija izadje iz Alijanse a onda su Španci, septembra 1985. referendumom, odlučili u korist Alijanse. Havijer Solana (bivši minister kulture i spoljnih poslova) radikalnu promenu svojih političkih uverenja smatra ”unutrašnjim sazrevanjem”. Za svoje ideološke zaokrete, od antiratnih do rukovodjenja militantnom alijansom, pokušava da odbrani rečima meksičkog pesnika Oktavija Paza ”Tokom života sebi postavljamo uvek isto pitanje. Različiti su samo odgovori”. Nemački nacional-socijalisti izdali su svoj narod i na njega navukli mržnju. Jugoslovenski, a po najviše srpski, takodje su izdali sopstveni narod i na njega navukli mržnju. I rock’n’roll ima svoje izdajnike. To su ljudi iz Bejbi-bum generacije. Najdrastičniji primer vidim u Suzani Zontag koja je kasnih 60-tih godina prkosila Americi tako što se sa pijetetom odnosila prema Vijetnamcima. Išla je na hodočašće Ho Ši Minu u Severni Vijetnam. Došlo je vreme da se pojavi sa sopstvenim pozivom na rat protiv Srbije. 60-tih godina i baš u pravom trenutku Norman Majer je pitao: ”Zašto smo mi u Vijetnamu?” Po uzoru na to pitanje Suzana Zontag pokušava da, pitanjem ”Zašto smo mi na Kosovu?” odbrani svoj ratni poklič. Ne znam da li zamenica mi, nacionalistički upotrebljavana, predstavlja neke od evropskih naroda ali sigurno znam da su tu ofucanu zamenicu masovno upotrebljavali oni koji nisu imali čistokrvno državljanstvo (crnci, siromašni belci, hispano-amerikanci…). Zašto je nastao toliko veliki pad ljudske vrednosti kod Suzane Zontag? Ona poziva na rat protiv Srba dok se odmara u Bariju (Italija). Njena rečenica ”Pre neki dan, pozvao me je prijatelj iz Njujorka u Bari, da me pita čujem li buku bombardovanja” najbolje govori o njenom preziru prema jednoj zemlji za koju prosečan Amerikanac čak i ne zna gde se nalazi. Suzana provodi mnogo više vremena van Amerike, Srbiju gotovo i da ne poznaje, za Kosovo prvi put čuje a ipak zahteva da Amerikanci unište Srbiju. Zašto uništiti Srbiju, jednu tako beznačajnu i za Ameriku strateški nevažnu zemlju? Suzana se poziva na moralni apsolutizam tvrdeći da ”u svetu postoji radikalno zlo”. Mudro ne nudi nijedan argument ali uporno poziva na ”pravedan rat” protiv Srba uverena da su oni najveće zlo upereno protiv Amerike. Ubedjen sam da Suzana kao katolik vrlo dobro zna da je izraz ”pravedani ratovi” u stvari izraz rimo-katoličke pravne filozofije toliko ogrezao u krvi da ga se gadi svaki normalan čovek. Tako je Suzana Zontag definitivno obeležila svoju potpunu izdaju svih onih stvari i ljudskih vrednosti za koje se i sama dugo vreme borila. Režis Debre je svojevremeno sa Če Gevarom dizao revoluciju u Boliviji. Jedan je od malog broja takozvanih ”šesdeset osmaša” koji se javno usprotivio poludelim intelektualcima zahvaćenim pomahnitalim američkim imperijalizmom. Zato zaslužuje posebno poglavlje u ovoj priči. Na jednoj strani stoje Režis Debre i Peter Handke. Na suprotnoj strani kao gliste gmižu Danijel KonBendit, Bernar Anri Levi, Serž Fulije, Džeri Rubin i bezbroj gmizavaca drugih vrsta. Bez uvredljivih namera, ali stvarno ne mogu naći prikladniji način za evropske intelektualce koji su u vreme hladnog rata bili ispunjeni antiratnim idejama a nakon debakla Sovjetskog Saveza i istočnog bloka ti isti ”disidenti” odbacuju ljudske vrednosti za koje su se i sami borili a umesto njih koriste svu moguću mržnju prema čoveku i čovečnosti, pozivaju na rat i svom snagom bodre političke debile. Svojevremeno su poveli svoje ”revolucije” od ulične svirke uz antiratne parole (Pariz 1968.) preko Čikaga i Berlina do krvavog ”praškog proleća” (Prag 1968.). Ne verujem da su zaboravili, ne tako davnu, 1969. godinu u Berkliju. Njihovi su očevi nakon maja 1945.godine učestvovali u masovnom parenju, srećni što su ostali živi. Njihov petogodišnji ratnički duh ipak je nadvladao ratne strahove kod njihovih potomaka, ”šezdeset osmaša”. Pljuvanje po sopstvenim idejama osvedočili su: Serž Fulije reorganizacijom svojih novina ”Liberation” u konzervativne provladine novine; Bernar Anri Levi je postao zagovornik buržujskih vrednosti jer je i sam posle 1977.g. postao superburžuj; Danijel KonBendit je postao počasni gradonačelnik Hamburga. Pošto su ”grešnici” ili ”šezdeset osmaši” doživeli ”intelektualni preporod” vratili su se porodicama svojih očeva kako bi im ”intelektualnom” podrškom pomogli da spale Balkan. SAD, jedina preostala svetska sila, rešava sve u ime svih. Evropa ćutke prihvata odluke i zadatke koje joj postavlja SAD u okviru takozvanog ”novog svetskog poretka”. Tako Evropa prihvata američke ekonomske, političke i vojne interese kao jedine putokaze u sopstvenom nacionalnom ponašanju.
Нема коментара:
Постави коментар