Piše: Kokanus
“Kada ležite u bolesničkoj sobi u mraku izazvanim intenzivnim nestankom struje, posmatrate protivavionsku vatru na nebu i slušate brujanje aviona kako pristižu u napad, tada počinjete da delite strahove sa stanovništvom ovog velikog grada“.
Ovako počinje jedan od svojih izveštaja, 23.maja 1999. godine, dopisnik BBC-a iz Beograda koji se nalazi u jednoj od beogradskih bolnica gde je dospeo nanedelju dana pre ovog izveštaja zbog kidanja ligamenata na levoj nozi i nastavlja:
“To posebno važi kada je bolnica već bila oštećena u ranijim napadima NATO avijacije i kada se oko nje nalaze više vladinih zgrada i ostalih legitimnih ciljeva.
Došao sam početkom aprila u Beograd da snimim naj-ugroženiju bolnicu u gradu i saslušam strahovanja njenih lekara a postao sam, igrom slučaja, i sam jedan od ovdašnjih pacijenata. Osoblje bolnice se sklanja da ja ne primetim njihova strahovanja. Na neki način trebao bi biti zahvalan jugoslovenskom predsedniku Miloševiću. Svi sukobi vodjeni u nekadašnjoj Jugoslaviji, od kako je on došao na vlast u Srbiji, proizveli su specijaliste na un-iverzitetskoj klinici za lečenje povredjenih udova sa iskustvom koje u svetu niko nema. Na sličan način, omiljen način kažnja-vanja koje primenjuje IRA pucanjem u koleno, učinilo je bolnicu VIKTORIJA u Belfastu najjačim centrom za tretiranje smrskanog kolena. Kada je moj producent u Beogradu čula da je lekar koji me je preuzeo predložio operaciju ona je nazvala svog prijatelja u Londonu. On je rekao da smo ludi ako operaciju kolena prihva-timo u Beogradu. Ali u petak je bio moj 63. dan u Beogradu. Bilo mi je vrlo teško da dodjem u Beograd a još teže da ostanem i posle svega da odem nisam hteo. Pokazalo se da sam doneo pravu odluku. Operacija je bila brza i laka. Dali su mi inekciju u kičmu što znači da sam mogao sve da vidim a ništa da ne osetim.
U bolnici nedostaje opreme i nekih lekova zahvaljujući Ujedinjenim nacijama. U nekim aspektima može se prepoznati TREĆI SVET: kriška hleba i džem za doručak, u sanitarnim prostorijama nedostatak privatnosti. Hirurzi i sestre mogu lako da se nose sa zapadnoevropskim kolegama. U ovoj bolnici svi se osećamo ugroženim. U četvrtak je bombardovano neurološko odeljenje Druge beogradske bolnice. Pokazalo se da nema apsolutne zaštite za najugroženije i najnevinije. Prošle nedelje nadao sam se da će bombardovanje postati preciznije. Moje su nade izneverene.
Da li su vojni objekti ispod neurološkog odeljenja zaista toliko značajni da bi se preuzeo rizik promašaja i da u napadu život izgube tri pacijenta?
Noću većina lekara napusti bolnicu. Ostaje samo manji broj medicinskih sestara. Ostaju pacijenti koji hrču čak i kada sirene zavijaju. Mene neudobnost drži budnim. Svetla se gase sa zvukom sirene. Čekam noćni vatromet. Ako ste nepokretni onda ste posebno ugroženi. Paljba protivavionske odbrane, bru-janje aviona dok piloti traže metu i detonacija bombe kada pogodi metu predstavljaju zvuke koji neizostavno prate beogradske noći.
Sada imam originalnu verziju. Kažem sebi da je stvar pravedna dok čekam da neka vladina zgrada odleti u vazduh jer tamo gore su naši momci. Ležeću u mraku nesposoban da se pomerim ipak mi je teško da poverujem u to“.
“Kada ležite u bolesničkoj sobi u mraku izazvanim intenzivnim nestankom struje, posmatrate protivavionsku vatru na nebu i slušate brujanje aviona kako pristižu u napad, tada počinjete da delite strahove sa stanovništvom ovog velikog grada“.
Ovako počinje jedan od svojih izveštaja, 23.maja 1999. godine, dopisnik BBC-a iz Beograda koji se nalazi u jednoj od beogradskih bolnica gde je dospeo nanedelju dana pre ovog izveštaja zbog kidanja ligamenata na levoj nozi i nastavlja:
“To posebno važi kada je bolnica već bila oštećena u ranijim napadima NATO avijacije i kada se oko nje nalaze više vladinih zgrada i ostalih legitimnih ciljeva.
Došao sam početkom aprila u Beograd da snimim naj-ugroženiju bolnicu u gradu i saslušam strahovanja njenih lekara a postao sam, igrom slučaja, i sam jedan od ovdašnjih pacijenata. Osoblje bolnice se sklanja da ja ne primetim njihova strahovanja. Na neki način trebao bi biti zahvalan jugoslovenskom predsedniku Miloševiću. Svi sukobi vodjeni u nekadašnjoj Jugoslaviji, od kako je on došao na vlast u Srbiji, proizveli su specijaliste na un-iverzitetskoj klinici za lečenje povredjenih udova sa iskustvom koje u svetu niko nema. Na sličan način, omiljen način kažnja-vanja koje primenjuje IRA pucanjem u koleno, učinilo je bolnicu VIKTORIJA u Belfastu najjačim centrom za tretiranje smrskanog kolena. Kada je moj producent u Beogradu čula da je lekar koji me je preuzeo predložio operaciju ona je nazvala svog prijatelja u Londonu. On je rekao da smo ludi ako operaciju kolena prihva-timo u Beogradu. Ali u petak je bio moj 63. dan u Beogradu. Bilo mi je vrlo teško da dodjem u Beograd a još teže da ostanem i posle svega da odem nisam hteo. Pokazalo se da sam doneo pravu odluku. Operacija je bila brza i laka. Dali su mi inekciju u kičmu što znači da sam mogao sve da vidim a ništa da ne osetim.
U bolnici nedostaje opreme i nekih lekova zahvaljujući Ujedinjenim nacijama. U nekim aspektima može se prepoznati TREĆI SVET: kriška hleba i džem za doručak, u sanitarnim prostorijama nedostatak privatnosti. Hirurzi i sestre mogu lako da se nose sa zapadnoevropskim kolegama. U ovoj bolnici svi se osećamo ugroženim. U četvrtak je bombardovano neurološko odeljenje Druge beogradske bolnice. Pokazalo se da nema apsolutne zaštite za najugroženije i najnevinije. Prošle nedelje nadao sam se da će bombardovanje postati preciznije. Moje su nade izneverene.
Da li su vojni objekti ispod neurološkog odeljenja zaista toliko značajni da bi se preuzeo rizik promašaja i da u napadu život izgube tri pacijenta?
Noću većina lekara napusti bolnicu. Ostaje samo manji broj medicinskih sestara. Ostaju pacijenti koji hrču čak i kada sirene zavijaju. Mene neudobnost drži budnim. Svetla se gase sa zvukom sirene. Čekam noćni vatromet. Ako ste nepokretni onda ste posebno ugroženi. Paljba protivavionske odbrane, bru-janje aviona dok piloti traže metu i detonacija bombe kada pogodi metu predstavljaju zvuke koji neizostavno prate beogradske noći.
Sada imam originalnu verziju. Kažem sebi da je stvar pravedna dok čekam da neka vladina zgrada odleti u vazduh jer tamo gore su naši momci. Ležeću u mraku nesposoban da se pomerim ipak mi je teško da poverujem u to“.
Нема коментара:
Постави коментар