Нестанак једне државе са историјске сцене био је кроз целу историју део ширег међународног карактера. То је случај и са Југославијом, чији је нестанак резултат компликоване геополитичке игре.
Запад, што ће рећи САД и земље EU, иза којих су стајала два фактора различито мотивисана : анонимна економија и Ватикан, повели су рат против суверене државе Југославије, члана оснивача Друштва народа и UN, и свих универзалниих међународних организација, против земље са којом су били повезани са десетинама међународних уговора. Стоји чињеница да је Броз, оставио иза себе систем зрео за распад. НОР и револуција губили су од свог сјаја, након сазнања о тешким злочинима почињеним у име идеологије и разоткривања позадине персоналне политике Броза. Из брозовско-кардељевског типа тоталитаризма Југославија је ушла у плуралистички хаос, који се граничио са анархијом. Међутим, треба нагласити да су смртни ударац Југославији задале западне силе и Ватикан [1] .
Кризе као што је ова у коју је упала СФРЈ, разрешавају се, по правилу, путем референдума. Таква могућност постојала је и у СФРЈ. Међутим, Запад и феудални управљачи у СФРЈ били су против, због, како су говорили «опасности од мајоризације», с обзиром на већински српски народ.
На дипломатском плану Запад је прибегао манипулацијама и обманама уз успешно вођену кампању манипулацијама. Супротно обавезама преузетим Брионском декларацијом, European Community у виду Карингтоновог папира предложила је план распада земље, по моделу Коминтерне и уз алхемију француског правника Бадинтера. На војном плану земље European Community, САД и Ватикан стале су иза побуњеничких фракција од Словеније 1991. до Косова 1999., што је политички и психолошки било од пресудног значаја за стварање хаоса у земљи и разбуктавања грађанског рата. У току сурових борби са верским елементима, на иницијативу Ватикана и Немачке признали су сецесионистичке јединице, пре но што су конституисане као државе.
Рат против СФРЈ вођен је неконвенционалним ратним операцијама, по једном крајње перфидном сценарију; од агресивне политичке реторике, преко уцена ескалирао је у крвави оружани сукоб. Све тактичке операција у виду разних «посредничких» акција биле су у оквиру једног јединог политичког циља – разарања Југославије. Ваздушне операције НАТО на Книн 1995. изведене су у сарадњи са хрватским побуњеничким снагама, а у Босни исте године са муслиманским. Четири године касније, 24.03.1999. НАТО је повео ваздушни рат против Србије уз олонац на албанске терористичке групе, тзв. «Ослободилачка војска Косова». Припреме за ову операцију према речима професора на Војној академији САД отпочеле су још 1998., «али су политичке околности захтевале извесне модификације».
У званичној политици САД и њених савезника прихваћена је идеја да побуна може бити оправдана, правно чак и дозвољена уколико следи као одговор на злоупотребу власти или је с+усмерена против ауторитарног, недемократског политичког система. Међутим, парадокс у случају СФРЈ је у томе што су побуњеници били носиоци инкриминисаног поретка, редседници или високи функцонери Комунистичке партије, као што су нпр. Кучан, Месић, глигоров, или Генерали Брозове армије попут Фрање Туђмана, Антуна Туса итд. Ако је злоупотреба било, а њих је несумљиво било, починили су их они који су имали власт у рукама, а које су САД преко ноћи произвеле у «борце за демкратију». Сем тога, не сме се испустити извида чињеница да је социјалистичка СФРЈ од 1945-1991. била у рукама сецесионистичких република Хрватске и Словеније, или прецизније хрватско-словеначке коалиције на челу са Брозом и Кардељем [2] . СФРЈ се према томе није «РАСПАЛА», како данас Запад жели да свету прикаже [3] , него је РАЗОРЕНА кроз рат кога су повеле удружене спољне и унутрашње снаге.
Рат против СФРЈ није био једини у посхладноратовском периоду. Рушење Берлинског зида био је почетак серије интервенција САД и њених савезника. САД су испољиле највиши степен ратоборности и ароганције у време када њихова безбедност није била ни на који начин угрожена, када је остала као једина Суперсила у свету.
Ратне доктрине обеју Суперсила у хладном рату, САД и СССР, почивале су на признању апсолутног уништења и узајамне деструкције.
Након нестанка са светске сцене СССР, преостала Суперсила подлегла је искушењу победе. Осетили су се једног тренутка ослобођени свих правних и моралних ограда, па су и одуке доношене олако и брзоплето.
Увођењем новог модела асиметричног ратовања, тј. офанзивних дејстава са технолошком супериорношћу против далеко слабијег противника, одбачен је темељни принцип ратног права о нужности васпостављања равнотеже између војних циљева и обзира човечности или хуманости. Његову суштину не чини ни глобална култура, ни глобална цивилизација, нитипак глобални правни поредак, него капитал и тзв. «слободно тржиште» подигнуто на ниво култа кога треба следити, без обзира на социјалне и еколошке последице ([4].
Тај концепт подржан је од стране водећих финансијских кругова, тј. од стране Трилатералне комисије, Бидерберг групе и Савета за иностране послове. У литератури се понегде назива «Вашингтонски концензус», чешће «Нови светски поредак».
Са рационалног становишта тешко је схватити политику Запада, предвођеног САД. Сваки њихов потез имао је за последицу повећање хаоса и беде у свету.
САД су имале јединствену историјску шансу 1990. да као преостала Суперсила постави правичније темеље светског поретка у једном од најбременитијих периода људске историје.
Правни нихилизам кога су САД увеле у постхалдноратовски период мора бити сагледан још кроз једну диоптрију. САД су у постхладноратовском периоду прерасле империју, а ни једна империја, која је постојала у прошлости, није поштовала правна правила. Америчка империја са својим «Pax Americana» грађена је на погрешним претпоставкама; веровање да ће разбијена Русија, дезинтегрисана по нацрту Бжежинског постати проширени простор за експлоатацију Запада, одвела их је на ивицу Трећег светског рата; веровање да ће олао цео свет ставити под свој нуклеарни кишобран и наметнути му свој систем довела је до нове рунде нуклеарног наоружања.
Јапан је прив подигао глас и затражио ревизију трилатералних договора, чиме је тзв. «нови светски поредак» изгубио легитимитет чак и у кругу транснационалне елите.
Отпор против идеологије глобализма, који чини срж Трилатерале се шири; предводе га партије «зелених», али и протестанки верски лидери. Сарадник Савета за спољне послове Манделбаум, у чланку објављеном у званичном органу ове установе, о рату против Југославије каже: «Рат је био ненамеравана последица велике грешке у политичкој процени...»
Најоштрије критике америчке политике данас долазе из елитних кругова Савета з аспољне послове САД и Трилатералне комосије или теоретичара блиским овим институцијама. Отворено се указује на неморал и лаж.
Државни секретар САД г-ђа Олбрајт у Рамбујеу је изнела детаљан план за политичку аутономију КиМ под контролом НАТО, и право присуства НАТО на целој територији СР Југославије, што другим речима значи фактичку окупацију земље.
Након одбијања овог плана од стране Београда, НАТО је отпочео високотехнолошки рат против СР Југославије, бомбардујући Србију 78 дана и ноћи, бомбама са осиромашеним уранијумом и другим хемисјким средствима [5] . Бомбардовањем електричних централа, водоводног система, постројања за централо грејање, представља флагрантно кршење члана 14. Протокола из 197., који изричито забрањује нападе на објекте неопходне запреживљавање цивилног становништва.
И Хантингтон се придружио осуди америчких манипулација. Америка се понаша, додаје Хантингтон, као да је једина Суперсила и не види да униполарни моменат припада прошлости.
Мегаломанске амбиције Запада, предвођеног САД и подржане од стране папе, увеле су их у серију злочина.
Време за реформу међународнг система је сазрело.
Понет слепим идеализмом срски народ [6] уложио је сав свој историјски капитал у Југославију, у којој је доживао геноцид и два грађанска рата.
Рат против Југославије кога је повео Запад, и који је имао своје фазе од «Карингтоновог папира», признања сецесиониста[7], па до 78-дневног бомбардовања [8] земље и окупација КиМ, представља јединствн злочин без преседана у историји, за који је надлежан међународни суд, кога би требало оформити по узору на Нимбершки суд. Његов задатак био би да се утврди степен појединачне индивидуалне одговорности учесника у овом злочину.
Оптужбе на рачун Слободана Милошевића за етничко чишћење и геноцид представљају лаж и цинизам. Етнички су очишћени уз помоћ Запада, Словенија и Хрватска, а Србија је остала једина мултиетничка територија на простору некадашње Југославије. Данас има близу милион избеглица, а ни један једини Хрват, Словенац или припадник било које етничке групе није прогнан из ове земље.
Одговорност државног и поитичког руководства постоји з апогрешно вођену политику; списак инкриминисаних радњи није мали, али су за то надлежни унутрашњи органи.
Могла би се посавити међународна кривична одговорност државног и партијског руководства свих 6 федералних јединица бивше Југославије и председника СФРЈ Стипе Месића, због саучесништва у разарању земље [9] и што нису предузели мере за спречавање оружаних сукоба, на шта су били обавезни Уставом земље и Повељом UN .
Цео простор некадашње Југославије налази се данас, са међународно-правног становишта у једном правно нерегулисаном статусу. Све одлуке које су донешене од првог дана интервенције European Community (ЕЗ) почетком 1991. до дана данашњег, су нелегитимне, а понеке су донете уз тешку злоупотребу.
Међународна заједница била је дужна да пужи подршку угроженој држави, а не побуњеницима. Режим се не може идентификовати са државом. Признање сецесионистичких [10] република су једнострани правни акти[11], по својој природи политички и не могу дерогирати одредбе мировних уговора [12] .
Идеја југословенства дефинитивно је сахрањена[13]. Иницијатор за коначно решавање проблема Југославије мора бити Србија, јер само она са својим историјским и правним легитимитетом има на то право, и само она може отворити простор за нову фазу односа на Балкану, и њених односа са Истоком и Западом.
У новој фази свеоштег преиспитивања светске политике која је право отпочела, Србија мора поставити своје карте на сто победничких сила у Орвом и Другом светском рату, којима историјски припада. Ма каква ограничења да су јој данас наметнута, Србија их се мора ослободити мирољубивим путем и успостави контролу над својом егзистенцијом, држаћи се чврсто правног легитимитета, одбацујући одлучно револуционарно-идеолошки или АВНОЈ-евски легитимитет. То мора бити изражено јасним речником[14].
нову фазу свог животног пута потребне су свеже снаге са моралним интегритетом, неоптерећене вирусом брозовштине, нити пак хипотеком страначких обавеза према иностранству. Уздизање изнад свих страначких подела и сукоба је не само етички императив, него и императив историјског тренутка који је на прагу. [15].
............................................
[1] (Снежане Зорић коментар: а које су и створиле Југославију, како би Србију перфиријама касније казнили због војничких успеха у Првом светском рату и слома Аустро-Угарске монархије)
[2] (Снежане Зорић примедба: и у Краљевини СХС главну реч су водили Хрвати и Словенци попут Корошца и сличних, , чак је и војни Аустро-Угарски кадар који је чинио злочине за време Првог светског рата унапређиван док су српске војводе пензионисане; као пример : један Квартерник који је касније постао усташки доглавник Павелићу а који је за време Првог светског рата починио страшне злочине над Србима у Мачви, био одликован орденом Белог орла од стране регента Александра)
[3] (Снежане Зорић примедба: већ да праву истину сакрије)
[4] (Снежане Зорић примедба: напротив, њу чини и глобална култура кроз американизацију човечанства и подизање субкултуре на ниво културе како би се човечанство претворило у зомбије који беспоговорно извршавају њихове нередбе; затим селективно негирање националних држава и државних граница у правцу стварања светског мелтинг пота сличног као у САД, Канади, Аустралији, Јужној Америци; као и негирање свих до тада важећих међународних уговора и конвенција и успостављање правног поретка заснованог на оружаној сили)
[5] (Снежане Зорић примедба: као и забрањеним касетним бомбама)
[6] (Снежане Зорић примедба: није српски народ већ регент и «елита», а касније брозовштина, јер се Срби никад нису питали кроз референдум да прихватају уједињење 1918. са злочинцима, а ни касније 1945. када му је наметнута брозовштина)
[7] (Снежане Зорић примедба: не сецесионисти, већ сепаратисти, јер је учињено крвавим средствима која су својствена терористима; сецесионизам подразумева раздруживање, док сепаратизам подразумева отцепљење дела територије од матичне земље)
[8] (Снежане Зорић примедба: па и ноћног бомбаровања)
[9] (Снежане Зорић примедба: када је јавно рекао као председнк председништва СФРЈ: «Ја сам свој посао завршио-Југославија више не постоји»)
[10] (Снежане Зорић примедба: сепаратистичких)
[11] (Снежане Зорић примедба: нелегитимни и супротни Уставу, јер немају потпору у референдуму на целој државној територији, а што је намерно избегнуто од стране хрватских и словеначких сепаратиста, којима су се прикључили муслимани и македонци, два новокомпонована народа производи брозовштине)
[12] (Снежане Зорић примедба: још увек важећих међународних уговора, каква је нпр. Повеља UN)
[13] (Снежане Зорић примедба: она је сахрањена још 1918. године)
[14] (Снежане Зорић примедба: како би се наплатила ратна штета из Првог и Другог светског рата, као и овог грађанско-верског рата 1991-1999. године)
[15] (Снежане Зорић примедба: потребно је Србију воздићи као Феникс изнад личног и партијског и на њу гледати као на Богородицу; борити се «За крст часни и слободу златну» свим дипломатским, па и недипломатским средствима)
Нема коментара:
Постави коментар