Pravda i moral

jun 1999.
Piše.Kokanus

Podizanje optužnice protiv Slobodana Miloševića na zapadu je protumačeno kao visoki moral svetske politike. Najčešće se govori da je to preokret u ratu, da je pravda istupila ispred politike, da se budi savest sveta, da je tribunal u Hagu pokazao svoju nezavisnost, da je vojna agresija NATO alijanse na Jugoslaviju dobila moralni legitimitet. Ispalo je da optužemi Milošević na svojim ledjima nosi više zla nego što su mogli i zamisliti njegovi najveći neprijatelji. Ispalo je da samo Milošević kvari sreću čitavog čovečanstva. Iz razloga što se mnogo ulagalo u ovaj projekat red je da se kaže nešto i o toj toliko očekivanoj radosti zapada. Milošević naravno nije optužen za eventualne zločine u Bosni jer to predstavnici velikih sila nikako nisu hteli i normalno je da tribunal u tom smislu nije pokazao zainteresovanost a to je valjda u vezi samostalnosti tribunala. Čim se videlo da će agresija na Jugoslaviju potrajati više nego što je planirano počelo se govoriti o mogućnosti optuživanja S. Miloševića uz istovremeno spominjanje Željka Ražnjatovića (u kriminalnom svetu poznatog pod nadimkom Arkan). To je u stvari naknadno traženje legitimiteta vojne agresije. I sama Luiza Arbur je izjavila da je ovog puta dobila veliku saradnju obaveštajnih službi članica alijanse a pri tom su joj i veliki mediji otvorili svoja vrata kako bi mogla govoriti o kršenju ljudskih prava na Kosovu. Za vreme ratnog dejstva ne postoji način da se sprovedu istrage o zločinima jer i samo ratno dejstvo za rezultat ima jedino zločin. Zato ne postoji nikavo opravdanje za bilo kakve izjave bez temeljnih provera. To zna svaki novinar koji se bavi ratnim dopisništvom a da se i ne govori o raznim inspektorima i političarima. Ovaj rat je započeo na temeljima dezinformacija i svojim razvojem osnovao čitavo carstvo dezinformacija a to se vidi sa obe strane.

Neposredno pre donošenja odluke o optužbi protiv S. Miloševića, Luiza Arbur je bila u Vašington na sastanku sa njenom punom veličunom, Madlen Olbrajt. Cela Amerika pa i Evropa tada je na CNN mogla videti njihovu zajedničku konferenciju za štampu posvećenu ”srpskim zločinima na Kosovu”. To što tužilac Skuplja dokaze kod obaveštajnih službi jedne zaraćene strane, u toku rata, da bi podigao tužbu protiv druge zaraćene strane, najbolji je dokaz kolika je, ili nije, nezavisnost tribunala u Hagu. I sami lideri zapadnih zemalja rekli su, i to javno, da im je u ovoj agresiji potrebno davanje legitimiteta od strane tribunala. Da li je sada podizanje ove optužnice puka slučajnost ili je ipak učestvovanje tribunala u propagandi sile koja vodi rat ne birajući sredstva, ostaje na zdravom razumu da prosudi. Nekako je baš tih dana doneta odluka o intenziviranju vojne agresije na Jugoslaviju. I, ako opet neka ”plemenita akcija” ponovo spreči pregovore, zdrav razum bi trebao da pogleda šta se krije iza te tobožnje plemenitosti, pod uslovom da se ne plaši njenog mazohističkog naličja.
Zar tako igleda pravda?
27.maja 1999. Luiza Arbur je saopštila da je protiv Slobodana Miloševića i još četvorice finkcionera beogradskog režima podignuta optužnica za zločine, kršenja ratnih zakona i običaja. Dan kasnije, 28.maja, NATO alijansa je izvršila najveći broj operacija od početka svoje agresije na Jugoslaviju.
Tog 28. maja zabeleženo je 740 uzletanja i 308 bombardovanja različitih ciljeva u Srbiji. Ove brojke su izjavljene na redovnom brifingu NATO alijanse gde su precizno navedeni bombardovani ciljevi: ”10 položaja srpske artiljerije, jedan garnizon srpske armije, srpska specijalna policija u Kuli, skladišta municije u Kuršumliji, Prištini i Novom Pazaru, centri za veze na područjima Krstača, Kačanik, Stara Pazova i Ruma, skladišta za logističku opremu u Kragujevcu, Užicu, Prištini, Ćupriji i Ralji, spremišta goriva u Kraljevu, Sjenici i Batajnici kao i aerodromi kod Prištine, Ponikve, Batajnice i Niša”. General francuske vojske pri štabu NATO-alijanse u svojoj izjavi navodi: da je ”u ovom vazdušnom udaru na Jugoslaviju učestvovalo 65 francuskih aviona, najveći broj od početka agresije”. U ratni zločin ubraja se i neodmereni odgovor na tudje nasilje ako se pri tom upotrebi previše velika sila na malu. Po tom osnovu je zapad optuživao Srbiju kada je ova odgovarala na terorističke napade muslimanske organizacije UČK. Sada se i do hiljadu letećih objekata koristi u agresiji na Srbiju za koju zvaničnici alijanse kažu da nema mogućnosti da se brani.
Kada osuđujete nekoga zločinca treba vam moralna sigurnost da i vi sami ne radite isto što i on odnosno da niste isti kao optuženi. U suprotnom to postaje podvala i negacija morala.
Da je Milošević zločinac u to nema sumnje ali je slika koju daje ceo ovaj rat mnogo crnja i od najgorih Miloševićevih zločina. To veliki broj mladjih Srba najbolje zna. Ali ono što zapad ne zna a treba da zna, po najpre njena uspavana intelegencija, to je da tribunal u ovom postupku protiv Miloševića zastupa jednu trećinu istine. U ovom pravosudnom postupku jednog zločinca optužuje grupa drugih zločinaca a sve to kroz parodiju pravde. Možda će posle ovog rata doći do obnove pravde i morala u medjunarodnom pravu. Za sada, ovaj rat je pravdu i moral doveo na nultu tačku. Kako valjda ne može biti gore od ovog, normalan čovek očekuje da će se silom prilika nešto po ovom pitanju obnoviti iako već desetak godina uzaludno tražimo snage koje su dostojne da o tome progovore.
Interesantno da je čak i L mond, francuski dnevnik, u svom članku pod naslovom ”U Beogradu kao u Bagdadu”, nakon iznetih podataka o broju aviona uključenih u akciju agresije na Jugoslaviju, o broju uzletanja i akcije bombardovanja kao i o nizu ”kolateralnih grešaka” (kako to ljupko kažu zapadni političari za civilne žrtve), ustremljuju se na laž zapadnih državnika: ”To je laž kojom nas zapadni državnici uveravaju da NATO vodi rat protiv jednog režima a ne protiv stanovništva”. L mond piše da sam izbor strategije u sebi već sadrži bombardovanje civilnih ciljeva budući da je NATO otvoreno govorio da uništavanjem ovih ciljeva želi postići u samoj Srbiji izazivanje ekonomskog i socijalnog kao i psihološkog haosa. ”Kako razumeti ova bombardovanja koja jednu zemlju ostavljaju bez struje, koja seju teror u bolnicama, staračkim domovima i porodilištima dok režim ostaje pri osvetljenju svojih generatora?” pita se L mond i nastavlja ”lišiti struje 10 miliona stanovnika kao što je to bilo 31.maja to znači voditi rat protiv stanovništva. Ovakva bombardovanja nisu samo nemoralna već su potpuno i neproduktivna. Ona ostaju sraman znak jednog apsurdnog strateškog izbora čak i za one koji tvrde da je neophodna sila prov Miloševićevog režima”.