Piše: Kokanus
Bilo je očigledno za većinu onih koji su pratili događaje na Balkanu još od 1990. godine, posebno tokom građanskih sukoba koji su rezultirali secesionističkim odcepljenjima Slovenije, Hrvatske kao i Bosne, da je Kosovski vilajet bure baruta koje će brzo eksplodirati. Kada je došlo pitanje Kosovskog vilajeta zapad je primenio ista pravila kojih se pridržavao u svojim pređašnjim akcijama na prostorima Jugoslavije posle 1990. god.
Prvi korak već oprobane taktike bilo je opisivanje Srba kao onih koji su do podne fašisoidni hegemonisti a od podne primitivni zlikovci i svih ostalih koji su bili dobri i pošteni borci za slobodu. To pravilo ne samo da je bila nepoštena radnja jednog civilizovanog društva već je takva radnja bila potpuno kontra produktivna kod samih Srba. U masakrima nad gradjanima počinjenim od strane bilo državnih organa ili ovlašćenih pojedinaca, bili su krivi svi učesnici, bez obzira da li se oni krstili levom ili desnom rukom ili se čak i ne krstili kao na primer, poturčeni Srbi (po novom političkom žargonu Bošnjaci). Samo bi Srbi priznavali da nisu anđeli i snosili bi krivicu dok su sa druge strane tarabe sve dobri momci koji se bore protiv okupacionih i nasilnih Srba kako bi izborili slobodu za svoj napaćeni narod. Za balkansku krvavu scenu sasvim je olako upotrebljavana reč genocid bez obzira na samu definiciju genocida. Učestala upotreba ove reči kod evropskih poitičara imala je za cilj da na Srbe navuče anatemu, mržnju i svaki negativan stav prema Srbima čime se u javnosti pokrivaju sve vrste terorizma nad gradjaninom, bilo da je izvršilac terorističkog akta bio muslimanski fundamentalista, komunista ili ustaša iza kojeg obavezno stoji neko od predstavnika državne vlasti, u ostalom kao što iza svake radnje koju je izvršio NATO stoji Evropska zajednica. Kako evropska javnost ne poznaje istorijske argumente o vekovnim naseobinama Srba nije bilo teško ubediti je kako ”svaki zločin je opravdan ako se njime otvara put demokratiji”.
Drugi korak je bio davanje za pravo Slovencima i Hrvatima a potom i novokomponovanim Bošnjacima (poturčenim Srbima) da se secesijom izdvoje iz Jugoslavije. Istovremeno je Srbima kao građanima Slovenije, Hrvatske i Bosne to isto pravo, a koje im je pripadalo analogno prethodnom, bilo uskraćeno. Iskustvo iz podele u Irskoj i Indiji nisu svakako bila prijatna ali u slučaju Jugoslavije država je već inače bila pocepana. Brozove granice kao komunističke u okviru Jugoslavije nisu imale nikakvu snagu po medjunarodnom pravu pa ih je trebalo korigovati prema etničkom stanovništvu uz pomoć legalnih instrumenata kao što su referendumi pa ih tek onda kao takve međunarodno priznati. Teško je shvatiti, mada mnogi nikako i ne mogu shvatiti, kako će novokompovana multietnička krvava federacija RS i BH opstati ako to nije pošlo za rukom multietničkoj Republici Bosne i Hercegovine. Ovakav odnos Evrope prema Srbima ohrabrio je islamski terorizam na jugu Srbije a koji je nastao analogno terorizmu u Bosni.
Treći korak je Dejtonski sporazum. Ironija je u tome da se ovaj sporazum fundamentalno ne razlikuje od Lisabonskog plana kojeg su razradili portugalski ministar spoljnih poslova, Kutiljero i britanski predstavnik Lord Karington i o kojem su se sve tri sporne strane saglasile još pre izbijanja sukoba, pa čak ni od Vens Ovenovog plana koji je tadašnji predstavnik srpske populacije, Karadžić, bio spreman da prihvati. Jedan od glavnih razloga usled kojeg su komplikovane situacije oko potpisivanja svih ovih sporazuma a koji su potpuno identični nakon čega je došlo do krvoprolića i etničkog čišćenja je nesmotrenost američke administracije za prihvatanje činjenice da i Srbi u svojstvu konstitutivnog naroda imaju svoja legitimna. Džordž Keni, zvaničnik Stejt departmenta, iznenada bi se pojavljivao u javnost baš kao i svi drugi američki funkcioneri i izricao bi bujicu optužbi na račun Srba za agresiju i genocid. Ovog puta za pitanje Srbije, umesto Dejtona, istu ulogu odigrao je Pariz sa veoma sumnjivim dokumentom iz Rambujea tim pre što taj dokument nije prošao kroz redovnu parlamentarnu proceduru pa i tamo gde je eventualno sproveden nije prezentiran parlamentarcima. Na zapadu su i dalje čuli ono što su hteli da čuju i videli ono što su hteli da vide ignorišući drugu stranu. Takvo ponašanje sigurno ne može proizvesti mir već rađa nove sukobe.
U četvrtom koraku zapadni mediji međunarodne krize prikazuju svojoj javnosti u crno-belom dok incidente pretvaraju u senzacije namenjenoj javnoj potrošnji. Odavno se osećalo da Jugoslavija predstavlja tragediju koju su stvorili mediji. Evropskoj javnosti ni jedanput nije prezentirana činjenica da su Srbi sa kamom pod gušom proterani iz Hrvatske a zatim i iz novotvorene bošnjačke državice BiH, sve skupa više od 600.000 a što se može slobodno uporediti sa egzodusom Srba u Drugom svetskom ratu. Pa ipak je sva pažnja evropskog medija usmerena na Šiptare izbegle sa juga Srbije. Ovakvom primenom dvostrukog standarda dovelo je do ove ljudske tragedije.
Treći korak je Dejtonski sporazum. Ironija je u tome da se ovaj sporazum fundamentalno ne razlikuje od Lisabonskog plana kojeg su razradili portugalski ministar spoljnih poslova, Kutiljero i britanski predstavnik Lord Karington i o kojem su se sve tri sporne strane saglasile još pre izbijanja sukoba, pa čak ni od Vens Ovenovog plana koji je tadašnji predstavnik srpske populacije, Karadžić, bio spreman da prihvati. Jedan od glavnih razloga usled kojeg su komplikovane situacije oko potpisivanja svih ovih sporazuma a koji su potpuno identični nakon čega je došlo do krvoprolića i etničkog čišćenja je nesmotrenost američke administracije za prihvatanje činjenice da i Srbi u svojstvu konstitutivnog naroda imaju svoja legitimna. Džordž Keni, zvaničnik Stejt departmenta, iznenada bi se pojavljivao u javnost baš kao i svi drugi američki funkcioneri i izricao bi bujicu optužbi na račun Srba za agresiju i genocid. Ovog puta za pitanje Srbije, umesto Dejtona, istu ulogu odigrao je Pariz sa veoma sumnjivim dokumentom iz Rambujea tim pre što taj dokument nije prošao kroz redovnu parlamentarnu proceduru pa i tamo gde je eventualno sproveden nije prezentiran parlamentarcima. Na zapadu su i dalje čuli ono što su hteli da čuju i videli ono što su hteli da vide ignorišući drugu stranu. Takvo ponašanje sigurno ne može proizvesti mir već rađa nove sukobe.
U četvrtom koraku zapadni mediji međunarodne krize prikazuju svojoj javnosti u crno-belom dok incidente pretvaraju u senzacije namenjenoj javnoj potrošnji. Odavno se osećalo da Jugoslavija predstavlja tragediju koju su stvorili mediji. Evropskoj javnosti ni jedanput nije prezentirana činjenica da su Srbi sa kamom pod gušom proterani iz Hrvatske a zatim i iz novotvorene bošnjačke državice BiH, sve skupa više od 600.000 a što se može slobodno uporediti sa egzodusom Srba u Drugom svetskom ratu. Pa ipak je sva pažnja evropskog medija usmerena na Šiptare izbegle sa juga Srbije. Ovakvom primenom dvostrukog standarda dovelo je do ove ljudske tragedije.
Dok su se nazirali začeci nove tragedije građana južne Srbije, još 1990. godine, Srbi su morali da svoju sudbinu preuzmu u svoje ruke. To su propustili u martu 1991, a potom i 1996.-1997. Treću šansu nisu imali.
Na pitanje, zašto na Kosovu nije sprečen islamski terorizam, odgovor verovatno može dati sam Slobodan Milošević. Poznata je suštinska strategija etničkih grupa koje zagovaraju secesiju. Ona se sastoji u provociranju državnih vlasti ubijanjem policajaca. To je postala stalna operativna procedura kojom se koriste teroristi budući da na nju država mora odgovoriti merom represije i odmazde. To se tako radi u celom svetu i ni jedna vlada bilo koje države nije učinila ustupke pred terorističkim zahtevima bez obzira na nevine civilne žrtve. Nama ostaje samo pretpostavka da je S.Milošević bio odsutan sa školskih časova kada su pre-davane lekcije o secesionizmu, terorizmu i islamskomskom funda-mentalizmu. Ili je ipak samo sprovodio naloge Svetske vlade.
Нема коментара:
Постави коментар