Nemačka je odlučila da pomogne muslimanskotero-rističkoj organizaciji UĆK. 1996.godine nemačka obaveštajna služba BND pojačava svoje biroe u Tirani i Rimu radi selekcije i organizovanja budućih kadrova UĆK. Komandosi nemačke vojne tajne službe obučavaju pripadnike UĆK i pružaju im pomoć u oružju i sredstvima za komunikaciju preuzetih iz bivših magacina istočnonemačke tajne službe ŠTADI. Što se tiče finansijskih izvora oni jednim delom potiču od veza sa albanskom mafijom u Švajcarskoj i Nemačkoj. Osnovni prihodi stižu od trgovine dro-gom kao i od organizovanih krijumčarenja u zapadnoj Evropi. Dva velika trgovinska preduzeća sa sedištem u Švajcarskoj kojim rukovode kosovski Šiptari upravo su iz tih razloga bila predmet sudskih istraga od strane francuskog, švajcarskog, nemačkog i ruskog pravosudja. Od decembra 1998. godine američke diploma-te stupaju u kontakt sa predstavnicima UĆK i, do januara 1999. godine, organizuju više susreta na jugu Srbije, u Švajcarskoj i Americi. U delegaciji kosovskih Šiptara u Rambujeu smer prego-vora preuzima UĆK i posebno jedan od njenih vodja Hašim Tači, zadužen za obaveštajne poslove. Do tada realtivno nepoznat Hašim Tači na kraju pregovora objavljuje stvaranje ”nove vlade Kosova” a koja treba da zameni onu na čijem se čelu (od 1992. g.) nalazi Ibrahim Rugova, umereni političar i pristalica Gandijeve politike. Tako, Hašim Tači proglašava samoga sebe novim pred-sednikom kosovskih Šiptara. Obeležena pokroviteljstvom Enver Hodžinim sledbenika UĆK je osetno evoluirala. Borbeno isku-stvo, (pobede i porazi) nastavljaju process militarizacije.
Vrhovna komanda Jugoslavije naredila je povlačenje dela svojih snaga kako vojnih tako i onih iz sasatva specijalne policije. Nalog za povlačenje imao je stupiti na snagu dana 09.maja1989.u 22,00 sati. Ova odluka se u vojnom komunikeu jugoslovenske armije objašnjava završetkom operacije protiv UĆK
UĆK je u maju 1989. dobila novog zapovednika po imenu Agim Čeku. Sa 39 godina straosti Agim čeku je februara 89. napustio hrvatsku paravojnu formaciju i pridružio se ovoj terorističkoj organizaciji. Novi čelnik, albanskih terorista, iz vremena služenja u hrvatskoj paravojnoj ZNG, nosi čak devet odlikovanja. Vrhunac njegove karijere u ZNG-ama bio je u operaciji ”Oluja” kojom su Tudjmanove snage izvršile jedno od najbrutalnijih etničkih čišćenja u komunističkoj Hrvatskoj. Za učinjena zverstva nad srpskim stanovništvom Agim Čeku dobija čin generalbrigadira. Prelaskom u UĆK Agim zauzima mesto Sulejmana Selimija poznatog pod nadimkom Sultan a kojeg je na funkciju prvog čoveka UĆK postavio Adem Demaći. Za ovu smenu nije ponudjeno nikakvo objašnjenje ali se zaključuje da je ona posledica teških gubitaka koje je UĆK zabeležila na terenima od početka 1989.godine kao i političkog sukoba do kojeg je došlo, tokom mirovne konferencije u Rambujeu, unutar organizacije kosovskih ballista. Naime, Adem Demaći je tada osudio odluku UĆK da prihvati američki plan i zato je platio svojom marginalizacijom tim pre što se usudio to reći njenoj niskosti Madlen Olbrajtovoj. Tako je Sulejman Selimi svojim smenjivanjem platio ceh svog političkog sponzora, Adema Demaćija, jedne od naj-poznatijih harizmatskih ličnosti kosovskih Šiptara a koji nije uspostavio ”pravilne odnose” sa službenim Vašingtonom. Osim ovog političkog greha, svakako da je na smenjivanje Selimija uticao i niz poraza UĆK. Srbijanske vojne snage su razbile UĆK i zonu koja je bila pod kontrolom UĆK svela na nekoliko izolo-vanih džepova, ne samo oko Drenice nego i u ostalim, tako-zvanim, operativnim zonama a bilo ih je šest. UĆK je tako ostala sa oko 4.000 naoružanih terorista sateranih u tri mala džepa u planinskom području. Većina od 20.000 pripadnika ove orga-nizacije na izbegličkim traktorima je prebegla preko Makedonije u Albaniju.
Tirana, kao matica ideje secesije Stare Srbije i kasni-jeg pripajanju Velikoj Albaniji, donosi niz rezolucija koje imaju za cilj podršku kosovskim teroristima. 13. maja 1999.godine albanski Parlament, na svom zasedanju u Tirani, usvaja dokument kojim se podržava ”privremena vlada Kosova” Hašima Tačija, delovanje UĆK i poziva Ibrahima Rugovu kao i njegov Demokratski savez Kosova da se pridruže sa svojom trećinom ”privremenoj vladi”. Pri tome, ova rezolucija se poziva na dogovor albanskih frakcija u Rambujeu. Po tom dogovoru, tri glavne grupacije: Demokratski savez Kosova, Demokratski pokret i UĆK imale bi po 4 ministra. Nezavisni bi takodje bili zastupljeni u parlamentu a mandatar bi morao biti iz redova UĆK. Osnov za formiranje ovakve vlade je partijski dogovor a na isti način je formirana i Bukošijeva vlada. Ona nema legitimnost iz razloga što se formira u Tirani po par-tijskim direktivama a ne kroz parlamentarne procedure, ako se o tome uopšte može govoriti u kosovskim slučaju. Rugovin Demo-kratski savez odbio je učešče u ovoj igri sa formalnim obrazloženjem ”da je potrebno vreme za unutarpartijske konsultacije” da bi nešto kasnije izneo prave razloge za odbijanje učešća u takvoj vladi. Glavni argumenti su: mandatara nije imenovao predsednik ”Republike Kosova” Ibrahim Rugova i takvu vladu nije izglasao ”parlament Republike Kosova” . Treba podsetiti da su članovi tog, takozvanog, parlamenta isključivo članovi Demokratskog saveza i nekoliko strategijskih partija. Sa pretenzijama da je Demokratski savez dominantna šiptarska partija zahtevano je da i u vladi ima dominantno mesto. Kao i do sada, suština je u ovome drugom a, takozvane, društvene institucije bi samo predstavljale pokriće za prikrivanje bezobzirne borbe za vlast. Na istoj liniji dolazi i do podele u samoj Albaniji, odnosno u parlamentu gde se dogadja da ova rezolucija ne biva jednoglasno prihvaćena. Pojedini iz opozicije koji učestvuju u radu albanskog parlamenta glasali su protiv a bivši albanski predsednik Sali Beriša, čija partija bojkotuje parlament, ovu rezoluciju naziva ”antinacionalnom” i ”anti- NATOvskom” zbog toga što ”nepriznavanjem Rugove kao pred-sednika republike Kosova produbljuje podele unutar kosovskih Šiptara, favorizuje jednu na štetu druge strane, ruši institucije kosovske državnosti i suprotstavlja se politici zapadnih zemalja koje priznaju jedino Ibrahima Rugovu kao presednika Kosova”. Opozicija sugeriše a štampa piše da je reč o podelama u savezništvima zasnovanih na ideološkoj bliskosti i identitetu. U svako-dnevnoj retorici nemilosrdna borba za vlast u javnosti se pred-stavlja kao borba izmedju takozvanih demokrata i takozvanih komunista, borba izmedju dobra i zla. U borbi za glasove računaju na kratko pamćenje albanskog naroda koji nema baš puno vremena i mogućnosti da ih podseti da su političke stavove i po ovim pitanjima menjali baš kao što menjaju čarape.
Ibrahim Rugova više od dve godine odbija kontakte sa najvišim albanskim čelnicima iz Tirane a sa Tačijem se poslednji put sreće na sastanku u Rambujeu. On odbija učešće u vladi koju je sastavio Tači nazivajući je ekstremističkom organizacijom. Iz-ražavajući sumnje u Rugovu, Tači je izjavio: ”Rugova je potreban Kosovu” ali je dodao ”da Kosovo nema budućnost bez UĆK”. Tako kosovski Šiptari imaju dve vlade, obe u egzilu, jednu koju su izabrali sami i drugu koju im je nametnula Tirana. Očito se može zaključiti koja vlada je čiji predstavnik. Tako je, 21. maja, umesto Rugove u Tiranu je otišao Hašim Tači kao ”predsednik privre-mene vlade Kosova”. U razgovoru sa albanskim premijerom izneta je ideja da cela delegacija koja je bila u Rambujeu kraj Pariza postane nacionalno veće, neka vrsta najvećeg jedinstvenog političkog organa i parlamenta. Ideja može biti zanimljiva kao pokušaj traženja rešenja akutne situacije nastale bezobzirnom borbom za vlast. Rugova treba da se odrekne svog parlamenta, svoje vlade i svoje funkcije predsednika i tako da pred svojim sledbenicima postane ravnopravni deo, odnosno 1/3 nove šiptar-ske političke strukture formirane u Tirani a koja će delovati na Kosovu. Sve u svemu, predstavnici kosovskih Šiptara kao i pred-stavnici Albanije ulaze u veoma komplikovan svet diplomatije bez političkih jedinstvenih ciljeva u pogledu statusa Kosova.
Jedan od greškom bombardovanih ciljeva zbog kojeg je NATO-alijansa, 21.maja 99. izrazila duboko žaljenje bio je napad na jednu bazu UĆK koja je bila stacionirana na jugoslovensko-albanskoj granici. Time su, po ko zna koji put, postavljena pitanja:
U kojoj je meri UĆK saveznička formacija NATO alijanse i u kojoj je meri UĆK stvarni predstavnik kosovskih Šiptara?
Činjenica je da je Ibrahim Rugova u poslednjih deset godina dobio glasove ogromne većine kosovskih Šiptara. Ti izbori nisu bili legalni po važećem jugoslovenskom Ustavu ali je tačno i to da ih je Slobodan Milošević sa svojom kamarilom tolerisao. Sam Rugova nikada nije sakrivao svoj san o nezavisnom Kosovu u neodredjenoj budućnosti. Njegovi metodi nisu bili ubilački, po najmanje teroristički, mada je Miloševićev režim u Rugovi video, u najmanju ruku, neprijatelja Jugoslavije. Rugova upotrebljava popularni termin (posle Dejtonskog sporazuma) ”pomirenje”. Ipak, zapad ga tretira kao neku usputnu, pomalo bizarnu ličnost. Ova-kav prilaz je naročito vidjen u Vašingtonu i sasvim je u skladu sa politikom SAD prema Rugovi neposredno pred sastanak u Rambujeu. Ako je do tada Vašington zamerao Miloševiću to što ignoriše Rugovin mirovni put za prava Šiptara u Srbiji, zašto je onda taj isti Vašington definitivno otpisao tog istog Rugovu? Odgovor na ovo pitanje jedino se može sastojati u sledećem; Za vojnu agresiju na Jugoslaviju teroristička UĆK je za Vašington postala nezamenljiv saveznik To dokazuje susret Hašima Tačija (vodje islamsko-terorističke UĆK, koji nije uspeo da se sastane a kamo li da postigne makar jedan jedini dogovor sa liderom kosovskih Šiptara, Ibrahimom Rugovom) sa Robinom Kukom, dana, 30.maja 99. u Londonu kada je izjavio: ”Situacija na Kosovu bila bi gora da nije preduzeta vazdušna agresija na Jugoslaviju a koja ima punu podršku kosovskih Albanaca kao i demokratskih Albanaca širom sveta”. Demokratija i agresija – kako to odvratno zvuči (primedba autora). Tom prilikom, u prisustvu Tačija, Robin Kuk izjavljuje: ”da jača pritisak na Miloševića i da će zapad novu poziciju Hašima Tačija ispitati u detaljima a ne samo preko opštih principa”.
Osrednji diplomata ne vodi rat jer se u diplomatija ne sadrži pojam rata, agresije ili nasilja. Sve polemike oko diplomatije u ratu za svaki zdrav razum predstavljaju samo materijalističke računice koje mogu voditi najobičniji pijačari. Ako je jedan šef diplomatije, makar se on zvao i Robin Kuk, doveo Evro-pu do rata sa jednom od sopstvenih država a pri tom otvara sara-dnju sa jednom od terorističkih organizacija, govoriti o ostalom evropskom diplomatskom estabilišmentu za intelektualne krugove predstavlja samo bezpovratni gubitak vremena. Zdrav razum ne može nikakvim diplomatijama opravdati ovolika materijalna ra-zaranja širom Balkana a po najpre masovna ubistva gradjana Evrope, bez obzira da li su žrtve pripadnici hrišćanske (katoličke i pravoslavne) ili islamske veroispovesti. To je u stvari jedna kvazidiplomatija sveukupne prljave imperijalističke politike koja ne bira sredstva radi ostvarenja svojih materijalističkih ciljeva. Evropske diplomatije nije bilo kada je trebala podržati srpsku opoziciju. Nasuprot, ta diplomatija je podržavala ”jedinog garanta mira na Balkanu”. Šiptasko stanovništvo u Srbiji bojkotovalo je srpsku opoziciju u osmogodišnjoj borbi protiv Miloševićevog režima. Svima je odgovaralo to što ”jedini garant mira na Balkanu” polako ali sigurno ubija srpsku intelegenciju. Sada se, za promenu, uvodi mržnja medju gradjanima Srbije. To je evropska demokratija, to je već odavno otrcana fraza, to je novi toaletni papir za usrane guzice evropskih političara, to je nešto čime bi se zapadni intelektualni krugovi morali pod hitno pozabaviti.
Adem Demaći, bivši predstavnik UĆK, svo vreme agresije nad Jugoslavijom proveo je u Prištini. On osudjuje poli-tičare kosovskih Šiptara zato što su napustili Kosovo. Dao je ostavku na funkciju nakon bojkota sporazuma u Rambujeu iz razloga što Šiptarima na Kosovu nije data nezavisnost već im je ponjudjena samo autonomija. On predlaže kao trajno rešenje, ni manje ni više nego, konfederaciju Srbije, Crne Gore i Kosova.
Na Kosovu niko ne može biti siguran. Kada su pred zimu 1998. godine obustavljene akcije protiv UĆK pod medjuna-rodnim pritiskom, UĆK je nastavila i to sa povećanim terorističim akcijama protiv srbijanskog stanovništva pa i protiv šiptarskog, lojalnog državi Jugoslaviji. UĆK, ne samo da nije položila oružje mada se na to obavezala potpisivanjem sporazuma u Rambujeu već je zahtevala svoju integraciju u jednu nezavisnu i demokratsku vojsku Kosova. To bi bio jedinstveni slučaj, slučaj za Riplija, teroristička vojska sa demokratskom silom. Dan posle potpisi-vanja Miloševićeve kapitulacije UĆK izjavljuje da će nastaviti sa otporom.
Na kraju ostaje otvoreno pitanje: Kako jedna teroristička organizacija kao što je UĆK može da se integriše u civilno društvo? Možda će nam na to pitanje odgovor dati američka CIA sa svojim mudžahedinima.
...
Iz brošure "Srbija u kandžama imperijalizma"
Нема коментара:
Постави коментар