Moj izbor

Zaveštanje Stefana Nemanje

2010-07-04T03:11:00.001-07:00

Ekonomsko-politička dešavanja u Timočkoj regiji ali i šiere nateraše me da se podsetim dešavanja na srpskim prostorima s kraja 90.-tih godina. Zabodem svoj nos po ko zna koji put u požutele i davno odložene pisanije mudraca naših prostora. I nađem sledeći tekst u čiriličnoj izvedbi koji je bio zabranjen punih 90 godina u vreme vladavine latiničnog pisma.

"Оче, благослови!
Завјештање Стефана Немање

Завештање власти

У Србиjи je, чeдo мoje, бoљe бити прoсjak нeгo цaр.
Свудa je тo тako. Умрe цaр, дoђe други, њeгa убиje трeћи, трeћeгa свргнe чeтврти, дok пeтoгa нe свргнe шeсти и тako идe рeдoм дok je цaрeвa и цaрствa.
Нajгoрe je kaд нeмa ни цaрствa ни цaрa, ни kрaљeвствa ни kрaљa, ни влaсти ни влaдaрa, нeгo сamo пуст и рaсpуштeн нaрoд, kakaв je нaш, спрeмaн дa свakoгa oлako прихвaти зa цaрa и гoсpoдaрa и дa гa joш лakшe збaци и oдрeчe гa сe kao губaвцa.
Прoсjakу сe тo нe дeшaвa.
Ja сaм, чeдo moje, имaо срeћу и нeсрeћу дa влaдaм Србиjoм. Нajвишe штo сaм мoгao пoстићи тo je дa будeм вeлиkи жуpaн, мeгaлoиуpaнoс, a тo je чeстo билo, у суштини, бити сaмo вeлиkи слугa вeлиkих цaрeвa.

Туђи цaрeви и kрaљeви нe дaдoшe нaм дa oснуjeмo свoje kрaљeвствo и цaрствo. Нajвeћa милoст цaрeвa пoчињaлa je и зaвршaвaлa сe тимe дa мeни, вeлиkom жуpaну, дajу дa влaдaм oвим нaрoдoм, с kojим oни сaми нe мoгу изићи нa kрaj, jeр нaс ниkaдa нe мoгу ни пokoрити ни признaти нaс зa сeби рaвнe.
Трeбa им нeko ko ћe умjeстo њих дa сe бakћe сa oвим пустим и врлeтним нaрoдoм, дa им kупи вojсkу зa рaтoвe, убирe пoрeзe и дa их kao вeлиkи нeпрoбojни живи зид чувa oд других нaрoдa нa грaницaмa цaрствa.
Дok тo чинимo, дoбри смo, мoжeмo бити и вeлиkи жуpaни. Пoмислимo ли нa сeбe и свojу држaву, eтo их сa вeлиkoм вojсkoм дa нaс kaзнe и пokaжу нaм ko je гoсpoдaр a ko слугa у нaшoj рoђeнoj зeмљи.
A kaдa kрeну у пoхoд нa Србиjу, вишe рaчунajу нa нaшe вojсkoвoђe нeгo нa свoje. Испрeд свoje вojсke шaљу глaсниke дa oбjaвe kako ћe цaр срушити вeлиkoг жуpaнa, a нa њeгoвo мjeстo пoстaвити oнoгa вojсkoвoђу српсkoг или kнeзa kojи му нajвишe пoмoгнe.
Српсkи пoлkoви прeлaзe тaдa, jeдaн po jeдaн, нa стрaну цaрeву, a вeлиkи жуpaн бjeжи сa мaлo пристaлицa у нajдубљe шумe и пeћинe, или трaжи зaштиту kojeг другoг цaрa.
Српсkoг влaдaрa нe признa ниko, ни цaр ни kрaљ, ни пaпa ни пaтриjaрх, ни туђинaц ни брaт, пa ни пoслeдњи oпaнчaр. У Диokлитиjи je биo бaш jeдaн убoги oпaнчaр Блaж. Ни тaj сирoмaшни oпaнчaр ниje мe признaвao. Дojaдилo oпaнчaру шилo и opутa pa сe oдмeтнe у шумe и нa друмoвe и нakупи дoстa дружинe, свe истих kao oн. Нaумиo Блaж oпaнчaр дa сe okруни и зaвлaдa нe сaмo шумoм и друмoм нeгo и циjeлoм држaвoм.
Чeдo мoje, kaд тo нaуми oпaнчaр, kako нeћe kнeз ни вojвoдa. Нa kрajу свe je oстajaлo kako je и билo, сaмo je шилo oстaлo бeз oпaнчaрa, kнeжeвинe бeз kнeзoвa, a вojсke бeз свojих вojвoдa. Бoг и сви свeци су ми пoмaгaли.
Чeдo moje, штa je другo нaшa истoриja нeгo нeпрekиднo пoстaвљaњe и свргaвaњe влaдaрa, бeзбрoj пokушaja дa сe усpoстaви влaст и држaвa.
Kaд сaм сe рoдиo, имao сaм свe, a дoбиo имe Нeмaњa, oнaj kojи ништa нeмa.Другo ми je иme Стefaн, oнaj kojи нoси виjeнaц. Стefaнoс, oвjeнчaни, a нa мojу глaву ниje пao ни виjeнaц ни kрунa. Сaдa сaм Симeoн мoнaхa oд свeг имaњa oстaлo ми oвo oрoнулo тиjeлo, a oд влaсти гoлa душa. Сaд oвo тиjeлo прeдajeм зeмљи пo kojoj je хoдилo, a душу свojу гриjeшну прeпуштaм тeби, чeдo moje, дa je мoлитвaмa свojим oчистиш oд гриjeхoвa прeд судиjoм нeбeсkим.

K Р A J …
je oндa kaдa нa oвo зaбoрaвимo"

I sada kada aktiviram svoju moždanu masu potpuno mi se izbistrila slika o namerama i ciljevima političkih izabranika kojima je novac jedino sredstvo za put u bolju budućnost. A narod misli da je posle 2.000-te godine uspostavio vlast. Kakav promašaj, koliko žrtve i kakvo ludilo. A, možda je to samo novi vid bolesti zavisnosti, bolest za koju još nismo sačinili terapiju.

Pokret za promene

2010-05-06T07:59:00.000-07:00

06. maja 2010. u podnevnim časovima pod brisačima parkiranih automobila nalazimo pamflet kojim se pozivaju građani Zaječara na veliki skup, dana 08.maja na Trgu oslobođenja (starim zaječarcim apoznat pod imenom:skver) a pod sloganom: KRAJNJE JE VREME ZA PROMENE U ZAJEČARU - ON ILI MI

Postoji mogućnost da "nisam dovoljno obavešten" o postojanju "Pokreta za promene". Obzirom na moje angažovanje oko nekih građanskih potreba od javnog interesa morao bi da posedujem osnovne informacije o ovom "pokretu". Bilo kako bilo, pravila transparentnosti nalažu da na pamfletu stoje organizatori javnog skupa. Ovako sve ovo deluje mistično, mutno, muljavo, musavo, nazovimo ga bilo kako, samo ne čisto.

O razlozima zatvaranja Narodne kujne trebali bi da se javno oglase predstavnici zaječarskog Crvenog krsta. Dok se oni ne jave ja ću i dalje slušati stari balkanski hit "Trla baba lan".

Što se tiče"Sigurne kuće", javno izjavljujem da je naše porodično leglo jedina sigurna kuća uvek otvorena za moju suprugu kao i za sve članove moje porodice. Za one gradske "sigurne kuće" valjda će neka od predstavnica smoći smelosti da nas javno informiše o aktuelnim problemima. Ako takvih informacija nema, znači nema ni problema. U tom slučaju pretpostavljam da se "sigurne kuće" opravdano zatvaraju. Da li je tako?

Ubijanje jeftinije od azila

2010-05-04T07:13:00.000-07:00

Od 17. marta do kraja aprila 2010. na ulicama grada Zaječara je uhvaćeno i ubijeno više od 200 pasa lutalica.

Šinteri su ih mučki hvatali sajlama, a u kamion ubacivali ogromnim klještima. Samo u jednom danu je ubijeno 20.03 na 21.03 više od 80 pasa !!!
Prema izjavama mnogih svedoka, psi nisu humano uspavljivanji, već su mučki ubijani motkama, metalnim šipkama, daskama, udarani o beton, gušeni do smrti !!!
Priča o mučkom ubistvu pudlice po imenu Ogi na fejsbuku je izazvala poveću pažnju ljubitelja pasa.
U naselju Kraljevica, šinter je naočigled 10 svedoka, izudarao kucu sa slike po kičmi koja se pre 2 dana bila okotila !!!
Takodje su u naselju Kraljevica 2 šintera uhvatila 2 štenca sajlama, tako ih vukli preko pola parka, dok su oni jadni BUKVALNO vrištali za pomoć, digli ispred kamiona na rame kao da nose dzakove dok nisu pritrčali ljudi u pomoć !!!

Prema izjavi svedoka, koji je bio da poseti pse u privremenom "azilu" (žičani kavez, primedba autora) na Popovoj Plaži je rekao:
"Dragi moji sugrađani i komšije,
Možda je ovo malo neobičan nacin da Vam se obratim ja, kao obična devojka iz komšiluka, ali imam snažnu potrebu da svoje emocije prenesem i Vama. Odnosi se na današnji dan - 15.03.2010. u Zaječaru.
U toku je akcija hvatanja pasa lutalica zbog objave besnila u ranije poplavljenom naselju Višnjar.
Pošto sam ljubitelj životinja ( posebno pasa ), otišla sam jutros u 6:30 h sa grupom istomišljenika do Javnog komunalnog reduzeća "Kraljevica" sa namerom da se prijavim da usvojim jedno.
STRAŠNO !!!! Uopšte ne možete da zamislite taj prizor - u jednom boksu, dimenzija 2x1,5m smešteno je 29 pasa, od kojih su dva već uginula. Ostali psi gaze po njima. Previše ih je u tako malom prostoru i bukvalno stoje jedno drugom na glavi. Oni su u boksu već pet dana i od tada nemaju kap vode. Nigde nema ni posude za vodu. Odnela sam tri vekne hleba, a oni su počeli međusobno da se otimaju, jer su izgladneli i bore se i za najmanji zalogaj. Jedva sam prepoznala dva psa koja znam od ranije, jer su totalno promenili izgled. Više to nisu oni psi koji godinama žive ispred moje zgrade, koji me poznaju i iskreno mi se obraduju svaki put kada mi čuju glas. Nisam mogla da zaustavim suze.
U "boksu" pored, ležala je uplašena kuja sa svojih 6 šteneta na betonu. Ona doji a nema ni kap vode ni mrvu hleba. Postoji nešto što me mnogo muči. Verujem da nikada u životu neću moći da zaboravim sliku koju sam tada videla.
Ulazim u tu prostoriju, a svi psi me gledju svojim lepim, pametnim okicama i kao da govore: UZMI MENE, UZMI MENE ... spasi me, a ja mogu da uzmem samo jedno. Kako izabrati? Ko sam ja da odlučim? Kome dati šansu da živi, a kome ne?
Nikada ništa strašnije tužnije nisam videla, nikad se bespomoćnije nisam osetila i znam da to nikada neću moći da zaboravim ...
VAŠA SUGRADJANKA I KOMŠINICA"

Izjava svedoka:
"Tri dana za redom smo dolazili po jednog svog psa, kojeg smo godinama čuvali ispred zgrade, mnogi stanari su ga hranili, svaki dan su mi govorili, ne može danas, dođi sutra, kada sam došla trećeg dana kavez u kojem su psi bili, je bio prazan, nije bilo ni njega."

Izjava svedoka kome nije bilo dozvoljeno da usvoji psa:
"Direktor JKP "Kraljevica" a po nalogu Republičke Veterinarske Inspektore Azre Prodanović je 17.03.2010 stavio zabranu na prijemnoj kućici da se psi ne mogu obilaziti, hraniti, niti slikati, niti udomljavati. Ljudi su dolazili u više navrata i pokušavali da udome pse, da ih nahrane, nije im bilo dozvoljeno, na pitanje zašto tako, odgovor je bio, gazda je tako rekao. Rečeno im je svima da dodju u ponedeljak 22.03.2010. Građani su došli, i zatekli potpuno prazne kaveze, svi psi sa ovih slika, oko 80 i više njih je nestalo misteriozno u noći 20.03 na 21.03 !!!"

Ja sam lično pokušao, preko privatnog poznanstva sa zapošljenim u pomenutom preduzeću, da "izvučem" jednog psa koji je postao miljenik celog komšiluka (izuzev par pojedinaca koji do podne mrze ceo svet a od podne i sami sebe). Čovek mi reče doslovce "Ništa ne mogu da učinim. Imamo striktnu zabranu od republičkog inspektora." Na moje pozivanje na javnu ponudu za udomljavanje pasa uz nadoknadu troškova
za boravak pasa, čovek mi reče: "Sve je obustavljeno. Ne mogu ti nikako pomoći. Izvini. Čeka me inspektor u kancelariji".

Republički inspektorat duguje odgovor na pitanje: Po kom osnovu je Republički Veterinarski Inspektor Azre Prodanović 17.03.2010. donela gnusnu odluku o zločinačkom ubijanju pasa?

Građani Zaječara takođe duguju odgovore svojoj deci na pitanje: Koliko poznaju svoje sugrađane sa takvim patološkim stanje u kome svoje ubitačne frustruacije ispoljavaju na inferiornim bićima?

LJUBAV, DOSTOJANSTVO, PLEMENITOST i MILOSRĐE reči su koje smo odavno sa Timoka proterali. Zarad koga i zarad čega?

Među malobrojnim umnim ljudima kruži jedna stara poslovica koja kaže:
AKO NA ASTALU NE VIDIŠ KNJIGU I POD ASTALOM NE VIDIŠ PSA, NE VATAJ SE ZA STOLICU.

Terorizam kao međunarodno pravo

2010-04-28T03:00:00.001-07:00

jul 1999.
Piše: Kokanus

Bilo je očigledno za većinu onih koji su pratili događaje na Balkanu još od 1990. godine, posebno tokom građanskih sukoba koji su rezultirali secesionističkim odcepljenjima Slovenije, Hrvatske kao i Bosne, da je Kosovski vilajet bure baruta koje će brzo eksplodirati. Kada je došlo pitanje Kosovskog vilajeta zapad je primenio ista pravila kojih se pridržavao u svojim pređašnjim akcijama na prostorima Jugoslavije posle 1990. god.

Prvi korak već oprobane taktike bilo je opisivanje Srba kao onih koji su do podne fašisoidni hegemonisti a od podne primitivni zlikovci i svih ostalih koji su bili dobri i pošteni borci za slobodu. To pravilo ne samo da je bila nepoštena radnja jednog civilizovanog društva već je takva radnja bila potpuno kontra produktivna kod samih Srba. U masakrima nad gradjanima počinjenim od strane bilo državnih organa ili ovlašćenih pojedinaca, bili su krivi svi učesnici, bez obzira da li se oni krstili levom ili desnom rukom ili se čak i ne krstili kao na primer, poturčeni Srbi (po novom političkom žargonu Bošnjaci). Samo bi Srbi priznavali da nisu anđeli i snosili bi krivicu dok su sa druge strane tarabe sve dobri momci koji se bore protiv okupacionih i nasilnih Srba kako bi izborili slobodu za svoj napaćeni narod. Za balkansku krvavu scenu sasvim je olako upotrebljavana reč genocid bez obzira na samu definiciju genocida. Učestala upotreba ove reči kod evropskih poitičara imala je za cilj da na Srbe navuče anatemu, mržnju i svaki negativan stav prema Srbima čime se u javnosti pokrivaju sve vrste terorizma nad gradjaninom, bilo da je izvršilac terorističkog akta bio muslimanski fundamentalista, komunista ili ustaša iza kojeg obavezno stoji neko od predstavnika državne vlasti, u ostalom kao što iza svake radnje koju je izvršio NATO stoji Evropska zajednica. Kako evropska javnost ne poznaje istorijske argumente o vekovnim naseobinama Srba nije bilo teško ubediti je kako ”svaki zločin je opravdan ako se njime otvara put demokratiji”.

Drugi korak je bio davanje za pravo Slovencima i Hrvatima a potom i novokomponovanim Bošnjacima (poturčenim Srbima) da se secesijom izdvoje iz Jugoslavije. Istovremeno je Srbima kao građanima Slovenije, Hrvatske i Bosne to isto pravo, a koje im je pripadalo analogno prethodnom, bilo uskraćeno. Iskustvo iz podele u Irskoj i Indiji nisu svakako bila prijatna ali u slučaju Jugoslavije država je već inače bila pocepana. Brozove granice kao komunističke u okviru Jugoslavije nisu imale nikakvu snagu po medjunarodnom pravu pa ih je trebalo korigovati prema etničkom stanovništvu uz pomoć legalnih instrumenata kao što su referendumi pa ih tek onda kao takve međunarodno priznati. Teško je shvatiti, mada mnogi nikako i ne mogu shvatiti, kako će novokompovana multietnička krvava federacija RS i BH opstati ako to nije pošlo za rukom multietničkoj Republici Bosne i Hercegovine. Ovakav odnos Evrope prema Srbima ohrabrio je islamski terorizam na jugu Srbije a koji je nastao analogno terorizmu u Bosni.

Treći korak je Dejtonski sporazum. Ironija je u tome da se ovaj sporazum fundamentalno ne razlikuje od Lisabonskog plana kojeg su razradili portugalski ministar spoljnih poslova, Kutiljero i britanski predstavnik Lord Karington i o kojem su se sve tri sporne strane saglasile još pre izbijanja sukoba, pa čak ni od Vens Ovenovog plana koji je tadašnji predstavnik srpske populacije, Karadžić, bio spreman da prihvati. Jedan od glavnih razloga usled kojeg su komplikovane situacije oko potpisivanja svih ovih sporazuma a koji su potpuno identični nakon čega je došlo do krvoprolića i etničkog čišćenja je nesmotrenost američke administracije za prihvatanje činjenice da i Srbi u svojstvu konstitutivnog naroda imaju svoja legitimna. Džordž Keni, zvaničnik Stejt departmenta, iznenada bi se pojavljivao u javnost baš kao i svi drugi američki funkcioneri i izricao bi bujicu optužbi na račun Srba za agresiju i genocid. Ovog puta za pitanje Srbije, umesto Dejtona, istu ulogu odigrao je Pariz sa veoma sumnjivim dokumentom iz Rambujea tim pre što taj dokument nije prošao kroz redovnu parlamentarnu proceduru pa i tamo gde je eventualno sproveden nije prezentiran parlamentarcima. Na zapadu su i dalje čuli ono što su hteli da čuju i videli ono što su hteli da vide ignorišući drugu stranu. Takvo ponašanje sigurno ne može proizvesti mir već rađa nove sukobe.

U četvrtom koraku zapadni mediji međunarodne krize prikazuju svojoj javnosti u crno-belom dok incidente pretvaraju u senzacije namenjenoj javnoj potrošnji. Odavno se osećalo da Jugoslavija predstavlja tragediju koju su stvorili mediji. Evropskoj javnosti ni jedanput nije prezentirana činjenica da su Srbi sa kamom pod gušom proterani iz Hrvatske a zatim i iz novotvorene bošnjačke državice BiH, sve skupa više od 600.000 a što se može slobodno uporediti sa egzodusom Srba u Drugom svetskom ratu. Pa ipak je sva pažnja evropskog medija usmerena na Šiptare izbegle sa juga Srbije. Ovakvom primenom dvostrukog standarda dovelo je do ove ljudske tragedije.

Dok su se nazirali začeci nove tragedije građana južne Srbije, još 1990. godine, Srbi su morali da svoju sudbinu preuzmu u svoje ruke. To su propustili u martu 1991, a potom i 1996.-1997. Treću šansu nisu imali.

Na pitanje, zašto na Kosovu nije sprečen islamski terorizam, odgovor verovatno može dati sam Slobodan Milošević. Poznata je suštinska strategija etničkih grupa koje zagovaraju secesiju. Ona se sastoji u provociranju državnih vlasti ubijanjem policajaca. To je postala stalna operativna procedura kojom se koriste teroristi budući da na nju država mora odgovoriti merom represije i odmazde. To se tako radi u celom svetu i ni jedna vlada bilo koje države nije učinila ustupke pred terorističkim zahtevima bez obzira na nevine civilne žrtve. Nama ostaje samo pretpostavka da je S.Milošević bio odsutan sa školskih časova kada su pre-davane lekcije o secesionizmu, terorizmu i islamskomskom funda-mentalizmu. Ili je ipak samo sprovodio naloge Svetske vlade.

Izveštaj jednog Britanca

2010-04-28T02:25:00.001-07:00

jun 1999.

Piše: Kokanus

“Kada ležite u bolesničkoj sobi u mraku izazvanim intenzivnim nestankom struje, posmatrate protivavionsku vatru na nebu i slušate brujanje aviona kako pristižu u napad, tada počinjete da delite strahove sa stanovništvom ovog velikog grada“.

Ovako počinje jedan od svojih izveštaja, 23.maja 1999. godine, dopisnik BBC-a iz Beograda koji se nalazi u jednoj od beogradskih bolnica gde je dospeo nanedelju dana pre ovog izveštaja zbog kidanja ligamenata na levoj nozi i nastavlja:

“To posebno važi kada je bolnica već bila oštećena u ranijim napadima NATO avijacije i kada se oko nje nalaze više vladinih zgrada i ostalih legitimnih ciljeva.
Došao sam početkom aprila u Beograd da snimim naj-ugroženiju bolnicu u gradu i saslušam strahovanja njenih lekara a postao sam, igrom slučaja, i sam jedan od ovdašnjih pacijenata. Osoblje bolnice se sklanja da ja ne primetim njihova strahovanja. Na neki način trebao bi biti zahvalan jugoslovenskom predsedniku Miloševiću. Svi sukobi vodjeni u nekadašnjoj Jugoslaviji, od kako je on došao na vlast u Srbiji, proizveli su specijaliste na un-iverzitetskoj klinici za lečenje povredjenih udova sa iskustvom koje u svetu niko nema. Na sličan način, omiljen način kažnja-vanja koje primenjuje IRA pucanjem u koleno, učinilo je bolnicu VIKTORIJA u Belfastu najjačim centrom za tretiranje smrskanog kolena. Kada je moj producent u Beogradu čula da je lekar koji me je preuzeo predložio operaciju ona je nazvala svog prijatelja u Londonu. On je rekao da smo ludi ako operaciju kolena prihva-timo u Beogradu. Ali u petak je bio moj 63. dan u Beogradu. Bilo mi je vrlo teško da dodjem u Beograd a još teže da ostanem i posle svega da odem nisam hteo. Pokazalo se da sam doneo pravu odluku. Operacija je bila brza i laka. Dali su mi inekciju u kičmu što znači da sam mogao sve da vidim a ništa da ne osetim.
U bolnici nedostaje opreme i nekih lekova zahvaljujući Ujedinjenim nacijama. U nekim aspektima može se prepoznati TREĆI SVET: kriška hleba i džem za doručak, u sanitarnim prostorijama nedostatak privatnosti. Hirurzi i sestre mogu lako da se nose sa zapadnoevropskim kolegama. U ovoj bolnici svi se osećamo ugroženim. U četvrtak je bombardovano neurološko odeljenje Druge beogradske bolnice. Pokazalo se da nema apsolutne zaštite za najugroženije i najnevinije. Prošle nedelje nadao sam se da će bombardovanje postati preciznije. Moje su nade izneverene.
Da li su vojni objekti ispod neurološkog odeljenja zaista toliko značajni da bi se preuzeo rizik promašaja i da u napadu život izgube tri pacijenta?
Noću većina lekara napusti bolnicu. Ostaje samo manji broj medicinskih sestara. Ostaju pacijenti koji hrču čak i kada sirene zavijaju. Mene neudobnost drži budnim. Svetla se gase sa zvukom sirene. Čekam noćni vatromet. Ako ste nepokretni onda ste posebno ugroženi. Paljba protivavionske odbrane, bru-janje aviona dok piloti traže metu i detonacija bombe kada pogodi metu predstavljaju zvuke koji neizostavno prate beogradske noći.
Sada imam originalnu verziju. Kažem sebi da je stvar pravedna dok čekam da neka vladina zgrada odleti u vazduh jer tamo gore su naši momci. Ležeću u mraku nesposoban da se pomerim ipak mi je teško da poverujem u to“.

Ćorava posla

2010-04-28T02:18:00.001-07:00

maj 1999.

Piše: Kokanus

Brutalnost rata koji vodi alijansa protiv Jugoslavije već osmu nedelju, bez ikakvog smisla, još jednom je potvrđena u noći 14. na 15. maj 1999. godine u selu Koriša kraj Prizrena kada je u izvršenom bombardovanju pobijeno 87 civila. Portparol Džejmi Šei u skladu sa njemu svojstvenim cinizmom kao papagaj ponavlja već bezbroj puta date izjave: ”Trenutno se ispituju akcije NATOvih pilota ali je još rano za bilo kakav stav jer NATO za slučaj u selu Koriša još ništa nezna. Ali se jedno u svakom slučaju može reći a to je da NATO nikada ne ubija civile namerno. Sada se čini ono što se uvek čini kada se imaju ovakvi izveštaji. Detaljno se ispituje slučaj. Čim nešto saznamo saopštićemo ali za sada ne možemo ništa da kažemo.”
U svom sedištu u Briselu NATO je ipak priznao da je izvršio bombardovanje sela Koriša i, kako kaže, to je bio legitiman vojni cilj (?), da nije došlo do greške ali ipak izražava žaljenje zbog civilnih žrtava. U zvaničnom saopštenju se tvrdi da je u tom selu napadnuta i pogodjena vojna meta na kojoj se nalazilo ”komandno mesto” (poljoprivredna zadruga) i ”vojni logor” (konvoj šiptarskih izbeglica). Pre nego što je izvršen napad pilot je na toj lokaciji identifikovao jedno ”oklopno vojno vozilo” (traktor), ”desetak artiljerijskih orudja” (motokultivatora) i ukopane vojne pozicije. U zvaničnom izveštaju službenog Beograda kaže se da su u bombardovanju korišćene kasetne bombe sa kojim je ubijeno 85 civila a 75 ih je ranjeno. NATO odbacuje ove tvrdje kao Miloševićeve dezinformacije. Istina govori da je posle bomardovanja sela Koriša na placu poljoprivredne zadruge ostalo ostalo nekoliko desetina uništenih traktora, više od trideset spajlenih leševa rasutih u širokom videokrugu.

Jedno je sigurno a to je da raskidani leševi sa rasutim udovima i utrobama gradjana te, vekovima izmučene Sbije, bez obzira bili oni šiptarski, srpski ili romski ostaci, ne mogu opravdati nikakvu vojnu agresiju makar ona vodila i u ime evropke civilizacije, evropske demokratije ili bilo kojeg evropskog uzvišenog cilja. Pored jedne igračke leži dete koje je tek učilo da hoda. Licem je okrenuto ka srpskoj zemlji. Ne plače. Umrlo je radi evropskog humanizma. Umesto njega plače stari Šiptar. Prevrćući i pri tom lomeći plavu bretku (simbola lojalnosti srpskoj zemlji) nabraja svoje postradale u ovom idiotskom bombardovanju: brat, snja, bratanac, druga naja, unuče i više ne broji. U grču, tamnoplavu beretku gura u usta i više ništa ne zna. Drugi, nešto mladji Šiptar priča da je posle naleta prvog aviona naišao drugi i da je posle prve eksplozije potrčao asfaltnim putem nebi li se spasao. Kaže da je čuo četri ili šest eksplozije. Ne zna tačan broj ali zna da su bile užasne. Deca plaču, muškarci jecaju a žene od bola nemaju ni glasa. To su kolateralne štete uzvišenih ciljeva Evrope. Normalan čovek ne može ni zamisliti kakve bi tek štete Evropa načinila Balkanu kada nebi imala te uzvišene ciljeve. NATO ne može da objasni kako su se na toj lokaciji usred bombardovanja, našli civili pa jos i Šiptari.

Ako CIA ne nudi odgovor onda unesrećeni Šiptari trebaju odgovor potražiti od njihovog voljenog Hašim Tačija

Evropska unija i socijalisti

2010-04-28T02:01:00.001-07:00

jun 1999.

Piše: Kokanus

Zapadna Evropa je morala, pod izrazitim rukovodstvom Amerike, Srbiju baciti na kolena pre 13. juna 1999.godine. kada su održani izbori za Evropski parlament. Vojnom agresijom na Srbiju trebalo je sakupiti značajne poene za vodeće levičarske predstavnike jedanaest zemalja članica Evropske unije od ukupno petnaest koliko se sadrže u ovoj instituciji. Evropski izbori su pokazali poražavajuće rezultate.

Poraz vladajućih socijaldemokrata u Nemačkoj (SDP) koji su zabeležili najnezgodniji rezultat (još od 1953.), i to samo posle devet meseci nakon dolaska na vlast, predstavlja istinski težak poraz. Nemci su nezadovoljni svojom vladom kao nikada do sada u celoj svojoj posleratnoj istoriji. Poraz socijaldemokrata tim je veći što je hrišćanska demokratska opozicija osvojila za 18 % više glasova od SDP. Sličan poraz su doživeli i engleski laburisti Tonija Blera. Oni su izgubili polovinu od ukupnog broja svojih zastupnika u Evropskom parlamentu. Ovakvi rezultati veropskih izbora u Britaniji veliko je iznenadjenje a posebno visoki skor konzervativne stranke. Toni Bler i Gerhard Šreder samo nekoliko dana posle objave njihovog manifesta u prilog ”trećeg puta” (neke vrste demokratskog obroka sa liberalnim sosom) doživljavaju potpuni neuspeh svojeg kulinarskog recepta. Jelo je najverovatnije previše zasoljeno čak i za ukus prosečnih Evropljana. Najveći gubitak na ovim izborima u Francuskoj je doživela parlamentarna desnica. Levica je u Francuskoj zabeležila u ukupnom skoru 41 % a desnica 40 % glasova. Najveća žrtva evropskih izbora svakako je Belgija. Čak 2,78 miliona evropskih birača u belgiji nije izašla na evropske izbore. Ovako veliki broj apscinencije (izlaznost na izbore je samo 53 %) u Francuskoj koja je iznad evropskog proseka, primorava posmatrače na rezervisanost po najpre što su razlozi apscinencije raznovrsni: od odbijanja ponudjenih programa pa sve do ravnodušnosti prema ulozi evropskih izbora. Izuzetno visoka stopa apscinencije prestavlja šamar svim onim ličnostima koje su na sva zvona azvonili o velikoj ratnoj pobedi Evrope na Balkanu, o prvom ratu u istoriji čovečanstva koji je vodđen u ime prava čoveka” i u ime teze ”da jr Evropa rođena u Prištini”. Očigledno da Evropa koja je rođena uz pomoć NATO alijanse a čije se rođenje utvrdilo u Prištini nije podstakla kod evropljana neku euforiju. Ovi izbori, u parlamentu u Salzburgu, većinu su vratili tamo gde su bili do 80-tih hodina. Ne treba zaboraviti da su socijalisti, do sada najbrojnija grupacija u evropskom parlamentu, prigrlili evropsku ideju tek sredinom 70-tih godina a do tada su bili njeni oštri protivnici. I kao sve novopečene pristalice protivničkih ideja tako su i socijalisti perverzirali temelje načela evropskog ujedinjenja dotle da su danas postali zagovornici naddržavnog suvereniteta i radikalnog federalizma. Oni vide denacionalizaciju političkog procesa odlučivanja i prenos ovlašćenja nacija (kao izvor suvereniteta) na birokratska supernacionalna tela koja niko iz evropskih naroda ne bira. Evropsko ujedinjenje koje je bilo, možda, najveća ideja ovog stoleća sada gubi svoju privlčnu moć. Evropa koja ruši stoletne identitete na Balkanu pretvarajući stari kontinent u zonu ultraliberalne trgovine, Evropa koja se poznaje po smešnoj regulaciji zelenih stranaka u lovu na jerebice i divlje svinje, Evropa koja sledi Ameriku u njenom projektu planetarne dominacije, Evropa koja prihvata čak i američki diktat o uvozu banana, ta i takva Evropa sigurno ne može probuditi veliko oduševljenje kod prosečnih Evropljana. Za tu i Takvu Evropu se, sa velikim žaljenjem, kaže kako je bila lepa pod stegom hladnog rata.

Patnja, vreme i plemenita krv

2010-04-28T01:52:00.001-07:00

jun 1999.

Piše:Kokanus

U svom govoru na nacionalnom groblju u Arlingtonu 32. maja, Bil Klinton je izneo mogućnost da se suprostavi, kako je rekao ”etničkom čišćenju” i nastavio: ”Ne možemo se nadati da će ceo svet slediti naš primer i živeti u stalnoj harmoniji ali možemo reći NE etničkom čišćenju. Na Kosovu vidimo paralelu sa Drugim svetskim ratom gde srpska vlada kao i vlada nacističke Nemačke zasniva svoju vlast na ohrabrivanju svojih gradana da ponižavaju ljude zbog njihove rase i religije i da veruju kako tim ljudima nema mesta u njihovoj zemlji, da nemaju čak ni prava na život”.
Tako priča prvi čovek amričke demokratije u času kada njegovi avioni u borbi protiv beogradskog režima bombarduju sanatorijum za plućne bolesti u Surdulici.
Ubijanjem desetine obolelih staraca Klinton uvodi neku vrstu eutanazije. Istovremeno par drugih aviona ”američke humanitarne misije” bombarduje termoelektranu u Obrenovcu čime gradjanima Srbije otežavaju snabdevanje električnom strujom i vodom. Spisak bombardovanih civilnih objekata, u danu kada Klinton drži najsramniji govor na najsvetijem mestu u Arlingtonu, stravično je dugačak. Prema podacima hitne pomoći broj indirektnih smrtnih slučaja nastalih usled srčanih i moždanih udara kao i usled psihičkog rastrojstva, od 24.marta 1999., porasao je ravno pet puta u odnosu na prošlogodišnji prosek. Medju Beogradjanima koji su umrli u ratnom strahu najveći je broj onih koji su stariji od 60 godina a to su upravo oni koji vuku posledice iz Drugog svetskog rata. Mnogi bolesnici zanemaruju svoje bolesti iz razloga što usled rata ostaju bez mogućnosti za lečenjem. Prema podacima Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu, objavljenim sredinom maja 1999., broj ambulantnih pregleda sa 1.000 pao je na samo 200 dnevno. Istovremeno je zabeležen porast kardiovaskularnih oboljenja za 50 % a duševnih poremećaja za 600 %. Jednostavno rečeno, ljudi sve više oboljevaju i sve manje se leče.

Ima nekih raspoloženja koja su u ratu najprirodnija a koja treba izbegavati kao kugu. Politički su štetna a ljude odvode u stradanja. Ono protiv čega se stalno treba boriti to je svaki oblik ekstremizma koji je isto toliko opasan kao i strah. To je uvek mnogo teže nego boriti se protiv neprijatelja licem u lice. Čelnici NATO alijanse to vrlo dobro znaju i zato su upotrebili baš ovakvu taktiku agresije. Svakodnevnim danonoćnim bombardovanjem gradjani Srbije se potiskuju ka ekstremizmu ili u psihozu straha čime se nastoji izazivanje haosa. I ne samo to. NATO drži ceo narod šorom cele bivše Jugoslavije (od Hrvatske do Makedonije), na ovaj ili onaj način, već osam godina u ratnoj poziciji. Za rezultat toga imamo mrtve i žive. Mrtve je preuzeo Bog a žive su preuzeli mediji. Oni koji su ostalli živi postali su iscrpljeni sa iskidanim živcima a kao takvo postali su osetljivi ljudski materijal. Mediji nad ovim ljudima imaju veliki uticaj uglavnom rušilački a trebalo se ići u supronom pravcu kako bi se u njima sačuvao neki trag života. Pored svega toga ostati pri zdravoj pameti mnogo je teže nego u prethodnim ratovima iz razloga što Srbi za protivnika imaju koaliciju onih zemalja koje su kao demokratske trebale služiti za oslonnac drugim narodima. Svako antievropsko i antidemokratsko raspoloženje kod balkanskih naroda opasno je čak i kada izgleda potpuno opravdano kao što je nažalost u ovom ratu, jer, ova je koalicija takozvanih demokratskih zemalja, zbog loše procene na početku rata, skliznula u ogromne greške sa nesagledivim posledicama i svoju sopstvenu akciju pretvorila u pravi zločin. Kako je sada vitalno pitanje postalo kako spašavati Alijansu u njega su uključeni i ”demokratski” mediji sa propagandom koja ne zaostaje za radom medija u nakaradnim političkim sistemima kao naprimer HTV ili RTS. Tu pojavu treba analizirati, sve počinitelje zla u balkanskim sukobima moramo imenovati a laži se moraju ispraviti radi spasavanja istinske demokratije. Ovo nije teško bez obzira na pritiske politike jer istinska demokratija i u najgorim političkim krizama sebe mora odbraniti ili je više neće biti. Medjutim, teško je napaćenom narodu objasniti da sva ova ratna zla ne treba da ga odvedu na put straha ili ekstremizma.

Da li ima smisla tražiti istinu? Da li može nešto pozitivno da se uradi?

Na Zapadu je nastala borba izmedju onih koji koji traže rešenje balkanskih sukoba i onih drugih koji hoće da spreče ove prve radi uvećanja finansijskog profita. Za sada su ovi drugi poput Klintona i njegovih ”zlatnih momaka” držali diplomatiju kao propagandnu fasadu ali uvek postoji nada da će se pozitivna rešenja vremenom nametnuti. Bez obzira na Blera, Kuka, Miloševića ili Olbrajtovu, srpski narod ili bar većina, kroz osam godina terorizma u koje je bila umešana, htela ili ne, posredno ili nepo-sredno, kao i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, mora ostati dostojna čoveka bez obzira na tragična iskušenja. Na prvi pogled u ovom ratu nema šta da se brani jer je Jugoalavija od 1990. godine rušena i srušena zemlja a u ovom ratu je napokon i Srbija razrovana. Sada Evropa ima dve jako ružne stvari, ima opustošenu bivšu Jugoslaviju sa razorenom Srbijom i kompromitovanu (politički i moralno) evropsku demokratiju.

Iskustva u dosadašnjim ratovima na Balkanu kažu da samo strpljenje na kraju nadje izlaz iz najvećeg zla pod uslovom da se odoli mržnji i depresiji. Strpljenje je vera da istina ima smisla a strpljenju nas uče, kako su govorili Heleni, tri gospodara: patnja, vreme i plemenita krv.

Klod Lansvan, francuski filmski režiser, u jednoj debati o Kosovu održanoj 29.maja 1999. u nacionalnoj skupštini Francuske, zaprepastio je sve prisutne svojom izjavom. On je oštro kritikovao francuske intelektualce koji govore o dogadjajima na Kosovu upotrebljavajući reči kao ”genocid” i ”deportacija”. Klod Lansvan je pre svega dokazao zašto se ti termini (koji se upotrebljavaju kada se govori o progonu Jevreja u toku Drugog svetskog rata) ne mogu koristiti kada se govori o Sarajevu ili Kosovu. Lansvan je svim prisutnim članovima ovog skupa posta-vio pitanje: ”Zašto ove termine niste upotrebljavali kada ste govorili o ratu u Vijetnamu ili Alžiru a kada govorite o ratu u Jugoslaviji sistematski koristite rečnik vezan za jevrejsku tragediju? Ono što se dogadjalo u Sarajevu jeste bilo strašno ali ne može da se poredi sa Varšavskimgetoom. Nema ništa užasnije od uporedjivanja užasa ali, kada se upotrebljava reč ”deportacija” to znači da se odvodi masa ljudi na gubilišta... ”. Lansvan tvrdi da NATO, vodeći ovaj rat kojim hoće da nauči Srbe kako da se ponašaju, predstavlja pravi primer kako se nasilje nad Srbima legalizuje a upravo to oduševljava Klintona i njegove savetnike iz generacije ”golden boys”. Lansvan takodje tvrdi da je u slučaju Kosova reč o novoj ”Dray fuss” aferi.

Gospodin Majler, američki pisac, sarkastično i vrlo oštro kritikuje američku odluku i učešće u bombardovanju Jugoslavije. On piše zanimljivu analizu dogadjaja kao i njihovih aktera. ”Ako se bombarduje a pri tom se ne prolije ni kap američke krvi onda se to čini bez stida i srama. Prisustvo komandnih ljudi i jedne žene na najvišim funkcijama koji odlučuju o ratu a da oni sami nisu nikada učestvovali u ratu ravno je postavljenju jednog dečaka za bračnog savetnika”. Majler piše da da je NATO proslavio 50 godina postojanja podižuši zavesu sa ”intelegentnim raketama”. Svoju funkciju NATO je izgubio po završetku hladnog rata a njegova želja da pronadje neki drugi razlog svog postojanja otkrila je glupost i bolestan duh propa-gande. Majler takodje piše da se konačno treba odustati od ideje ”sprečavanja genocida” jer se ovim metodama samo čini veća šteta. Na kraju zaključuje da je na već postojeći haos dodat još veći koji je možda najviše trebao Klintonu da bi posle procedure impičmenta (zbog afere Levinski) promenio teme i slike na nas-lovnim strana svetske štampe.

Pravda i moral

2010-04-27T23:00:00.000-07:00

jun 1999.
Piše.Kokanus

Podizanje optužnice protiv Slobodana Miloševića na zapadu je protumačeno kao visoki moral svetske politike. Najčešće se govori da je to preokret u ratu, da je pravda istupila ispred politike, da se budi savest sveta, da je tribunal u Hagu pokazao svoju nezavisnost, da je vojna agresija NATO alijanse na Jugoslaviju dobila moralni legitimitet. Ispalo je da optužemi Milošević na svojim ledjima nosi više zla nego što su mogli i zamisliti njegovi najveći neprijatelji. Ispalo je da samo Milošević kvari sreću čitavog čovečanstva. Iz razloga što se mnogo ulagalo u ovaj projekat red je da se kaže nešto i o toj toliko očekivanoj radosti zapada. Milošević naravno nije optužen za eventualne zločine u Bosni jer to predstavnici velikih sila nikako nisu hteli i normalno je da tribunal u tom smislu nije pokazao zainteresovanost a to je valjda u vezi samostalnosti tribunala. Čim se videlo da će agresija na Jugoslaviju potrajati više nego što je planirano počelo se govoriti o mogućnosti optuživanja S. Miloševića uz istovremeno spominjanje Željka Ražnjatovića (u kriminalnom svetu poznatog pod nadimkom Arkan). To je u stvari naknadno traženje legitimiteta vojne agresije. I sama Luiza Arbur je izjavila da je ovog puta dobila veliku saradnju obaveštajnih službi članica alijanse a pri tom su joj i veliki mediji otvorili svoja vrata kako bi mogla govoriti o kršenju ljudskih prava na Kosovu. Za vreme ratnog dejstva ne postoji način da se sprovedu istrage o zločinima jer i samo ratno dejstvo za rezultat ima jedino zločin. Zato ne postoji nikavo opravdanje za bilo kakve izjave bez temeljnih provera. To zna svaki novinar koji se bavi ratnim dopisništvom a da se i ne govori o raznim inspektorima i političarima. Ovaj rat je započeo na temeljima dezinformacija i svojim razvojem osnovao čitavo carstvo dezinformacija a to se vidi sa obe strane.

Neposredno pre donošenja odluke o optužbi protiv S. Miloševića, Luiza Arbur je bila u Vašington na sastanku sa njenom punom veličunom, Madlen Olbrajt. Cela Amerika pa i Evropa tada je na CNN mogla videti njihovu zajedničku konferenciju za štampu posvećenu ”srpskim zločinima na Kosovu”. To što tužilac Skuplja dokaze kod obaveštajnih službi jedne zaraćene strane, u toku rata, da bi podigao tužbu protiv druge zaraćene strane, najbolji je dokaz kolika je, ili nije, nezavisnost tribunala u Hagu. I sami lideri zapadnih zemalja rekli su, i to javno, da im je u ovoj agresiji potrebno davanje legitimiteta od strane tribunala. Da li je sada podizanje ove optužnice puka slučajnost ili je ipak učestvovanje tribunala u propagandi sile koja vodi rat ne birajući sredstva, ostaje na zdravom razumu da prosudi. Nekako je baš tih dana doneta odluka o intenziviranju vojne agresije na Jugoslaviju. I, ako opet neka ”plemenita akcija” ponovo spreči pregovore, zdrav razum bi trebao da pogleda šta se krije iza te tobožnje plemenitosti, pod uslovom da se ne plaši njenog mazohističkog naličja.
Zar tako igleda pravda?
27.maja 1999. Luiza Arbur je saopštila da je protiv Slobodana Miloševića i još četvorice finkcionera beogradskog režima podignuta optužnica za zločine, kršenja ratnih zakona i običaja. Dan kasnije, 28.maja, NATO alijansa je izvršila najveći broj operacija od početka svoje agresije na Jugoslaviju.
Tog 28. maja zabeleženo je 740 uzletanja i 308 bombardovanja različitih ciljeva u Srbiji. Ove brojke su izjavljene na redovnom brifingu NATO alijanse gde su precizno navedeni bombardovani ciljevi: ”10 položaja srpske artiljerije, jedan garnizon srpske armije, srpska specijalna policija u Kuli, skladišta municije u Kuršumliji, Prištini i Novom Pazaru, centri za veze na područjima Krstača, Kačanik, Stara Pazova i Ruma, skladišta za logističku opremu u Kragujevcu, Užicu, Prištini, Ćupriji i Ralji, spremišta goriva u Kraljevu, Sjenici i Batajnici kao i aerodromi kod Prištine, Ponikve, Batajnice i Niša”. General francuske vojske pri štabu NATO-alijanse u svojoj izjavi navodi: da je ”u ovom vazdušnom udaru na Jugoslaviju učestvovalo 65 francuskih aviona, najveći broj od početka agresije”. U ratni zločin ubraja se i neodmereni odgovor na tudje nasilje ako se pri tom upotrebi previše velika sila na malu. Po tom osnovu je zapad optuživao Srbiju kada je ova odgovarala na terorističke napade muslimanske organizacije UČK. Sada se i do hiljadu letećih objekata koristi u agresiji na Srbiju za koju zvaničnici alijanse kažu da nema mogućnosti da se brani.
Kada osuđujete nekoga zločinca treba vam moralna sigurnost da i vi sami ne radite isto što i on odnosno da niste isti kao optuženi. U suprotnom to postaje podvala i negacija morala.
Da je Milošević zločinac u to nema sumnje ali je slika koju daje ceo ovaj rat mnogo crnja i od najgorih Miloševićevih zločina. To veliki broj mladjih Srba najbolje zna. Ali ono što zapad ne zna a treba da zna, po najpre njena uspavana intelegencija, to je da tribunal u ovom postupku protiv Miloševića zastupa jednu trećinu istine. U ovom pravosudnom postupku jednog zločinca optužuje grupa drugih zločinaca a sve to kroz parodiju pravde. Možda će posle ovog rata doći do obnove pravde i morala u medjunarodnom pravu. Za sada, ovaj rat je pravdu i moral doveo na nultu tačku. Kako valjda ne može biti gore od ovog, normalan čovek očekuje da će se silom prilika nešto po ovom pitanju obnoviti iako već desetak godina uzaludno tražimo snage koje su dostojne da o tome progovore.
Interesantno da je čak i L mond, francuski dnevnik, u svom članku pod naslovom ”U Beogradu kao u Bagdadu”, nakon iznetih podataka o broju aviona uključenih u akciju agresije na Jugoslaviju, o broju uzletanja i akcije bombardovanja kao i o nizu ”kolateralnih grešaka” (kako to ljupko kažu zapadni političari za civilne žrtve), ustremljuju se na laž zapadnih državnika: ”To je laž kojom nas zapadni državnici uveravaju da NATO vodi rat protiv jednog režima a ne protiv stanovništva”. L mond piše da sam izbor strategije u sebi već sadrži bombardovanje civilnih ciljeva budući da je NATO otvoreno govorio da uništavanjem ovih ciljeva želi postići u samoj Srbiji izazivanje ekonomskog i socijalnog kao i psihološkog haosa. ”Kako razumeti ova bombardovanja koja jednu zemlju ostavljaju bez struje, koja seju teror u bolnicama, staračkim domovima i porodilištima dok režim ostaje pri osvetljenju svojih generatora?” pita se L mond i nastavlja ”lišiti struje 10 miliona stanovnika kao što je to bilo 31.maja to znači voditi rat protiv stanovništva. Ovakva bombardovanja nisu samo nemoralna već su potpuno i neproduktivna. Ona ostaju sraman znak jednog apsurdnog strateškog izbora čak i za one koji tvrde da je neophodna sila prov Miloševićevog režima”.

Ideološki zaokreti bejbi-bum generacije

2010-04-27T21:59:00.003-07:00

Maj 1999.

Piše:Kokanus

Amerikanac može biti i Mađar, i Francuz, i Škot, i Rus, i Srbin, i čovek bilo koje druge nacije, ali Srbin nikada ne može biti Nemac isto kao što Nemac ne može biti Rus ili (ne daj Bože) Turčin. To znači da nacija ima neku drugu vrstu egzistencije koja je nezavisna od bilo kakvih i bilo čijih političkih želja. To je najveći problem sa kojim se obavezno sreću američki globalisti i evropski mundijalisti. Amerikanci su zato jako začuđeni zašto i Srbija ne može da postane isto što i SAD. NATO agresija na Jugoslaviju predstavlja i svetski rat zvezda modernog doba. To je virtuelni rat. To je prva planetarna intervencija protiv jedne suverene nacije tokom poluvekovnog postojanja NATO alijanse. Sa druge strane, ovaj rat je samo nastavak iz serije ratova koje su SAD vodile u Vijetnamu, Kambodži, Somaliji, Panami, Iraku, Bosni i sada u Srbiji i Crnoj Gori. Ključni uticaj na agresorski stav Amerikanaca prema srpskoj naciji izvršio je Ričard Holbruk. Njegova uveravanja su bila: kao prvo, da su Srbi jedini krivci za dogadjaje u Bosni i kao drugo, da je Slobodan Milošević slabić koji razume samo silu. Ta uveravanja su, normalno, bila sasvim pogrešna što dokazuje neplanirana dužina trajanja NATO agresije. Liberali naivno veruju da SAD raspolažu silom sa kojom mogu bilo gde u svetu da izgrade Ameriku. Na mapi Balkana, jednim potezom pera, nacrtana je granica i rečeno: ovo će od sada biti Jugoslavija. Srbi su dokazali da je Andre Malro bio u pravu kada je, još odavno, napisao da ljudi napuštaju svoju naciju samo na silu. I zaista. Nigde čovek ne može nestati kao u Americi. Okupacijom južnog regiona Srbije NATO-alijansa, zajedno sa terorističkom UĆK, preuzima muslimanski narko-kartel. Dve do šest tona heroina vrede 12 puta više nego što je njihova težina u zlatu. Kosovski region povezuje zelenu transferzalu izmedju talibanskih polja u Avganistanu i tržišta u Zapadnoj Evropi koje godišnje apsorbije heroin u vrednosti od 400 milijardi dolara. Preko ove balkanske rute, sa talibanskih polja preko Turske a zatim preko Bosne i Hrvatske, Zapadna Evropa zadovoljava 80 % svojih potreba za drogom. Zarada od droge upotrebljava se za kupovinu oružja (protivtenkovski projektili, snajperi, raketni bacači, nagazne mine i IC oprema) širom Bosne, Hrvatske, Kipra Švajcarske i Turske. I sam NATO je u junu 1999. sačinio opširan izveštaj o trgovini drogom i švercu oružja. Podaci Interpola govore da, Albanci (kao nezbrinute izbeglice), sa jedne strane, čine samo 1 % od evropskih 510 miliona stanovnika, a sa druge strane, čine i 14 % od svih ljudi uhapšenih u Evropi zbog krijumčarenja heroina u 1997. godini. Prosečno se kod jednog krijumčara heroina zapleni 2 grama heroina dok ta količina kod uhapšenih Albanaca iznosi čitavih 120 grama. Rusija je jedina država koja je od NATO agresije na Jugoslaviju profitirala ali samo na polju diplomatije i finansija. Obezbedila je za sebe nove kredite tako što je, u diplomatskoj igri, kao mirotvorac, prekinula dalje kompromitovanje Alijanse. Čak je time kupila ravnodušnost zapadnog sveta prema vojnoj akciji u Čečeniji. NATO agresijom na Jugoslaviju u Evropi je počelo da jača nepoverenje u američko vodjstvo planetom. Rusija se ponašala kao pošteni broker. Nemačka, kao vodeća sila u Evropi, postala je posebno zabrinuta za održavanje svojih odnosa sa Rusijom. Suočena sa činjenicom da Alijansa nije mogla da ot-počne sa kopnenom intervencijom na Jugoslaviju, iz sasvim razumljivih razloga, a vazdušna ofanziva nije davala očekivane rezultate, Amerika je prihvatila kompromis a koji je u svojoj propagandi nazvala pobedom. Decenija koja je započeta američkom agresijom na Irak (u Kuvajtu) avgusta 1990.godine neslavno je okončana nad nebom Srbije. To je svakako, kod onih mudrijih Evropljana izazvalo veliko podozrenje u bezpogovorno američko vodjstvo. Nema nikave sumnje da je politička banda zapadne Evrope uspela, pre svega u nasilju, da pobedi ”varvare” sa Balkana. Evropa je učvrstila SAD kao svetskog policajca. I to je za Amerikance odlično ali za Evrpljane svakako nije. Srbi su bili spremni da se bore do kraja (ne kao varvari nego kao lavovi) isto kao što su to činili i u vreme širenja osmanlijskog carstva. Ratujući protiv turske imperije Srbi su branili sjaj i raskoš Austrougarske monarhije. Za uzvrat su dobili: Poturčene (islamizirane) Srbe - bošnjake i Kninsku krajinu iz koje su pred kraj dvadesetog veka proterani. Ratovali su Srbi i protiv Hitlerove imperije braneći Britaniju koja nije bila spremna za Drugi svetski rat. Ovog puta su bili spremni da se bore za odbranu Evrope od islamizacije. Ali ovo što se Srbima dogodilo nije bio rat. Za evropsku političku gamad ovo je bio ”Rat zvezda”. Za Srbe ovo je bilo planirano hladnokrvno istrebljenje srpske nacije. Isušeni mozgovi političke bande čvrsto veruju da će svaka zemlja živeti u miru i blagostanju ako je neka sila primora na to, tako što će je poraziti, okupirati i na kraju poniziti. Ti mozgovi nikada neće shvatiti da Srbi ni posle 600 godina nisu oprostili Turcima: Čegar i Ćele kulu, Kosovo i devet Jugovića, Islamizaciju pravoslavnih Srba i stvaranje janičara (bošnjaka). Ni posle 60 godina Srbi nisu oprostili Britancima Kočevski rog (Slovenija) na kome su Britanci predali srpske ratnike (svoje saborce) komunistima kao obične svinje na klanicu. Uz dužno poštovanje prema Jevrejima, Srbi nikada neće Evropi oprostiti Treblinku, Dahau, Aušvic a pogotovu ne Jasenovac. Cela Evropa je znala za te fabrike smrti u kojima je zaudarala jevrejska, srpska i ciganska usirena krv, ali, ta ista Evropa sve je to bez duše odobravala jer, za ime Boga, Jevreji, Srbi i Cigani ne pripadaju aristokratiji, ”oni su niža rasa, oni su pohlepni, prljavi, primitivni, oni su varvari”. U toku agresije NATO lijanse na Jugoslaviju, Džejmi Šei (portparol Alijanse) pokušao je Evropljanima da objasni: ”NATO je uništio poslednji novosadski most. Kosovo je sve više odsečeno od Srbije”. Džejmi nije znao (jer mu nisu rekli da treba da zna) da je Novi Sad u Vojvodini na severu Srbije a da je Kosovo i Metohija više od 500 kilometra južnije od novosadskog mosta. Tako jedan nepismeni Džejmi pokušava da opravda svoje saborce. Oni pripadaju jednoj specifičnoj grupi ljudskog izroda. To su ljudi odrasli na ”flower power”-u i ”Rock’n’roll”-u. Oni uživaju u vodjenju rata a da gotovo niko od njih nije služio vojni rok. Bil Klinton (američki predsednik) izbegao je služenje vojnog roka i odbio da primi poziv za rat u Vijetnamu, uz pomoć prevare što je otkriveno tek u njegovoj kandidaturi za predsednika. Umesto u Vijetnam Bil odlazi na Oksford gde svira saksofon, sluša Elvis Prislija i učestvuje u antiratnim pokretima. Toni Bler (britanski premijer) nikad nije bio vojnik jer Britanija nema obavezu služenja vojnog roka. Kao student na Oksfordu postaje buntovnik ali ne i ekstremista. Svira gitaru i peva u jednoj rok grupi. Učlanjuje se u laburističku (staru soci-jalističku) partiju i bori se za atomsko razoružanje. Robin Kuk (britanski minister spoljnih poslova) nije služio vojni rok. 1959. godine Britanija je ukinula vojnu obavezu. Gerhard Šreder (nemački kancelar) bio je poštedjen vojne obaveze kao najstariji sin u porodici čiji je otac poginuo u ratu. Joška Fišer (nemački minister spoljnih poslova) zbog kratkovidosti nije služio vojnu obavezu. Posle Drugog svetskog rata njegovi su roditelji, kao nemački državljani, proterani iz Madjarske pa je verovatno to i uticalo na Joškine podrške operacijama NATO-alijanse. Masimo D Alema (italijanski predsednik vlade) zbog fizičke nesposobnosti nije služio vojni rok. Kao takav postao je činovnik u komunističkom partijskom aparatu Nils Helveg-Peterson (danski minister spoljnih po-slova) odbijen je na vojnom pregledu. Kao nesposoban nije služio vojni rok. U Kopenhagenu je, ispred američke ambasade, držao vatrene govore na demonstracijama protiv rata u Vijetnamu. Hans Hekerup (danski minister odbrane) služio je kao rezervni oficir u prinčevoj gardi a 1972. godine biva unapredjen za poručnika u rezervi. Havijer Solana (generalni sekretar Alijanse) je najsimpatičniji protvnik rata koji vodi čitavu jednu militantnu ali-jansu u ratne pohode. On se ne seća da je do samog početka agresije na Jugoslaviju tvrdio da ”ratovi retko kada mogu biti od koristi”. Da mi ne bi zaboravili pedantno zapisujemo njegovu tragi-komičnu izjavu: ”Bombardovanje Jugoslavije je pokušaj da se odbrane moralne vrednosti na kojima počiva Evropa 21.veka. Piloti bacaju bombe sa najboljim namerama kao što se može i očekivati od obučenih pilota iz demokratskih zemalja”. Nisam našao bolji primerak sarkazma u drugom kvartalu 1999. godine. Mladost Solane uvek je negirala ratno raspoloženje. 1981.godine Španija je postala članica Alijanse. Socijalistička partija čiji je član bio i sam Solana tražila je da Španija izadje iz Alijanse a onda su Španci, septembra 1985. referendumom, odlučili u korist Alijanse. Havijer Solana (bivši minister kulture i spoljnih poslova) radikalnu promenu svojih političkih uverenja smatra ”unutrašnjim sazrevanjem”. Za svoje ideološke zaokrete, od antiratnih do rukovodjenja militantnom alijansom, pokušava da odbrani rečima meksičkog pesnika Oktavija Paza ”Tokom života sebi postavljamo uvek isto pitanje. Različiti su samo odgovori”. Nemački nacional-socijalisti izdali su svoj narod i na njega navukli mržnju. Jugoslovenski, a po najviše srpski, takodje su izdali sopstveni narod i na njega navukli mržnju. I rock’n’roll ima svoje izdajnike. To su ljudi iz Bejbi-bum generacije. Najdrastičniji primer vidim u Suzani Zontag koja je kasnih 60-tih godina prkosila Americi tako što se sa pijetetom odnosila prema Vijetnamcima. Išla je na hodočašće Ho Ši Minu u Severni Vijetnam. Došlo je vreme da se pojavi sa sopstvenim pozivom na rat protiv Srbije. 60-tih godina i baš u pravom trenutku Norman Majer je pitao: ”Zašto smo mi u Vijetnamu?” Po uzoru na to pitanje Suzana Zontag pokušava da, pitanjem ”Zašto smo mi na Kosovu?” odbrani svoj ratni poklič. Ne znam da li zamenica mi, nacionalistički upotrebljavana, predstavlja neke od evropskih naroda ali sigurno znam da su tu ofucanu zamenicu masovno upotrebljavali oni koji nisu imali čistokrvno državljanstvo (crnci, siromašni belci, hispano-amerikanci…). Zašto je nastao toliko veliki pad ljudske vrednosti kod Suzane Zontag? Ona poziva na rat protiv Srba dok se odmara u Bariju (Italija). Njena rečenica ”Pre neki dan, pozvao me je prijatelj iz Njujorka u Bari, da me pita čujem li buku bombardovanja” najbolje govori o njenom preziru prema jednoj zemlji za koju prosečan Amerikanac čak i ne zna gde se nalazi. Suzana provodi mnogo više vremena van Amerike, Srbiju gotovo i da ne poznaje, za Kosovo prvi put čuje a ipak zahteva da Amerikanci unište Srbiju. Zašto uništiti Srbiju, jednu tako beznačajnu i za Ameriku strateški nevažnu zemlju? Suzana se poziva na moralni apsolutizam tvrdeći da ”u svetu postoji radikalno zlo”. Mudro ne nudi nijedan argument ali uporno poziva na ”pravedan rat” protiv Srba uverena da su oni najveće zlo upereno protiv Amerike. Ubedjen sam da Suzana kao katolik vrlo dobro zna da je izraz ”pravedani ratovi” u stvari izraz rimo-katoličke pravne filozofije toliko ogrezao u krvi da ga se gadi svaki normalan čovek. Tako je Suzana Zontag definitivno obeležila svoju potpunu izdaju svih onih stvari i ljudskih vrednosti za koje se i sama dugo vreme borila. Režis Debre je svojevremeno sa Če Gevarom dizao revoluciju u Boliviji. Jedan je od malog broja takozvanih ”šesdeset osmaša” koji se javno usprotivio poludelim intelektualcima zahvaćenim pomahnitalim američkim imperijalizmom. Zato zaslužuje posebno poglavlje u ovoj priči. Na jednoj strani stoje Režis Debre i Peter Handke. Na suprotnoj strani kao gliste gmižu Danijel KonBendit, Bernar Anri Levi, Serž Fulije, Džeri Rubin i bezbroj gmizavaca drugih vrsta. Bez uvredljivih namera, ali stvarno ne mogu naći prikladniji način za evropske intelektualce koji su u vreme hladnog rata bili ispunjeni antiratnim idejama a nakon debakla Sovjetskog Saveza i istočnog bloka ti isti ”disidenti” odbacuju ljudske vrednosti za koje su se i sami borili a umesto njih koriste svu moguću mržnju prema čoveku i čovečnosti, pozivaju na rat i svom snagom bodre političke debile. Svojevremeno su poveli svoje ”revolucije” od ulične svirke uz antiratne parole (Pariz 1968.) preko Čikaga i Berlina do krvavog ”praškog proleća” (Prag 1968.). Ne verujem da su zaboravili, ne tako davnu, 1969. godinu u Berkliju. Njihovi su očevi nakon maja 1945.godine učestvovali u masovnom parenju, srećni što su ostali živi. Njihov petogodišnji ratnički duh ipak je nadvladao ratne strahove kod njihovih potomaka, ”šezdeset osmaša”. Pljuvanje po sopstvenim idejama osvedočili su: Serž Fulije reorganizacijom svojih novina ”Liberation” u konzervativne provladine novine; Bernar Anri Levi je postao zagovornik buržujskih vrednosti jer je i sam posle 1977.g. postao superburžuj; Danijel KonBendit je postao počasni gradonačelnik Hamburga. Pošto su ”grešnici” ili ”šezdeset osmaši” doživeli ”intelektualni preporod” vratili su se porodicama svojih očeva kako bi im ”intelektualnom” podrškom pomogli da spale Balkan. SAD, jedina preostala svetska sila, rešava sve u ime svih. Evropa ćutke prihvata odluke i zadatke koje joj postavlja SAD u okviru takozvanog ”novog svetskog poretka”. Tako Evropa prihvata američke ekonomske, političke i vojne interese kao jedine putokaze u sopstvenom nacionalnom ponašanju.

POSEBNA "BRIGA" ZA PRIRODNE RESURSE

2010-04-26T02:36:00.003-07:00

feb.2008.
Piše: Ivona Živković

Vojvoda od Edinburga je međunarodni predsednik Svetskog Fonda za Prirodu (The Worldwide Fund for Nature), navodno dobrotvorne organizacije za zaštitu ugroženih vrsta, a zapravo agenture za uticaj i orkestriranje etničkih sukoba u Africi tamo gde su bogata nalazišta zlata i ostalih minerala. Genocid u Ruandi 1994. samo je jedan u nizu koje je ovaj Fond prouzrokovao.

Od 1990. Svetski Fond za Prirodu upravlja programom "zaštite gorila" u Parku gorila u Ugandi , na granici Ruande i Zaira, pored obližjeg Vulkanskog Parka na strani Ruande, i u zairskom Virunga Parku i u parku duž granice Kenije i Ugande. Svi ovi parkovi su, u stvari, služili kao baze za trening vojnih operativaca, regioni za insceniranje etničkih sukoba i skladišta oružija za "pobunjenike" koji su u stvari svi bili vojnici i oficiri Ugandske Armije kojom je rukovodio, britanska marioneta Joveri Museveni. Musevenija je vodila britanski ministar za prekookeanski razvoj ledi Linda Čalker.

Pod navodnom zaštitom ugroženih vrsta, slonova, nosoroga i tigrova, Fond je stacionirao dobro naoružane rendžere kao čuvare parka, koji su umešani u mnoga ubistva i napade protiv navodnih "lovokradica", koji su u stvari bili lokalni politički i patriotski lideri i farmeri, koji su odbijali da napuste sopstvenu zemlju koju su obrađivali. Fond je imao program pretvaranja obradive zemlje u rezervate za "ugrožene" vrste.
Naravno da bi svet dobio drugačiju sliku u javnosti, ovaj program zaštite divljih vrsta popularisan je mnoštvom snimljenih TV serijala "najbolje produkcije na svetu" , famoznog BBC-ija. Da BBC bezočno laže zarad interesa oligarhije uverili su se gledaoci u SAD i 11. septembra 2001. kada je BBC obajavio o rušenju kule STC-a u Njujorku 26 minuta pre nego se ona stvarno srušila. BBC je toliko dobar da unapred zna šta će se dogoditi. Trenutno njihovi eksperti obučavaju zaposlene u RTS -u . Već školovani i iskusni dobili su otpremnine i oznaku "tehnološkog viška" (kao moja malenkost). Potrebni su sveži mozgovi bez ikakvog znanja i diletanti.

Ugroženih divljih životinjskih vrsta na Kosovu nije bilo, pa su ulogu "majmuna" dobili etnički Albanci.
Okotobra 2005. Kosovska poverenička agencija prodala je Feroniklova postojenja u Glogovcu kompaniji Alferon International Mineral Resources (iz Švajcarske i Ujedinjenog Kraljevstva) za 33 miliona evra (tada 40 miliona USD). Ova agencija se bavila privatizaijom kosovske imovine u ime UN misi je (UNMIKA).
"Alferon je deo Grupe Evroazijski Prirodni resursi, velikog privatnog konglometrata za metale i rudarstvo. Alferon je prihvatio da investira 20 miliona evra u rudarsvo i preradu rude do 2009., pri čemu će zaposliti 1000 ljudi u prilično sromašnoj i bezperspektivnoj sredini do tada", kaže se u izveštaju Agencije.
Ferniklovi kapaciteti su teško oštećeni NATO bombama, ali peć za topljenje rude je relativno neoštećena. Kao da su znali da će ga kupiti.
"Feronikl" je bio u društvenoj svojini Jugoslavije i poslednji put je radio 1998.

Lov na Srbe

2010-04-26T02:10:00.001-07:00

jun 1999.

Piše: Kokanus

U Peći, Dečanima, Prizrenu, sakupio se narod, srpski, pravoslavni, unezveren, uplašen, ne zna šta da radi. U Djakovici predsednik opštine spakovan je i spreman da ode. Tog 11.juna 1999. na putevima Stare Srbije Kosova i Metohije formiraju se kolone vojnih vozila. Iz Beograda je stigla naredba da vojska i policija napusti svetu srpsku zemlju. Potpisan je “vojno-tehnički sporazum“ izmedju srpskih bezbožnika i belosvetskih inovernika.
Osamdeset godina traje progon Srba sa svete srpske zemlje. Stari vukovi osećaju novu hajku. Pakuju stvari, decu, pse i mačke. Pune kante sa benzinom i naftom. Sve što može da se kreće drumovima stavlja se u pokret. Ostaju samo srpska groblja kao svedoci srpske istorije.
Peć je sva u plamenu. Pucnjava na sve strane. Od barutnih gasova ne može da se diše. Pada noć a sa mrakom neizvesnost i strah uvlače se u svaku dušu. Kako i nebi kad najednom tolika vojna i policijska sila napušta svetosavsku svetinju. Sveštenstvo ostaje na svojim mestima. Mole se Bogu za spasenje. Srpska pravoslavna Crkva ostala je jedina čista u ovom ratu, izvan i iznad svih prljavština koje jedan rat obavezno nosi sa sobom.
U Mušištu, 12.juna, ispred crkve sjatio se preostali srpski živalj. Tri stotine pravoslavnih domova u ovoj parohiji već su prazni. Zadnjih 50-tak porodica pred crkvom sluša radiostanicu (motorola): “Danas kreće zadnji vojni konvoj u 15 časova“. Ponavlja se Kninska krajina. Sa vojskom je krenuo i narod. Nema televizije (RTS-a, BBC-a, SKY-a, TF-a 1…), nema novinara i dopisnika američke ili evropske štampe kao što nema niti novinara crvene satanističke mašinerije iz Beograda. Evropska sramota mora se sakriti od javnog mnjenja. Srpski “patriota“ Zoran Andjelković već je medju prvima spakovao svoje kofere i čeka službeni auto iz Beograda koji će ga odvesti tamo odakle je i došao. Njega će zameniti Agim Čeku (stari komunista, Tudjmanov general i albanski patriota) spreman da zavede “demokratiju“ već isprobanu u Gospiću za “noć dugih noževa“.
Na izlazu iz Prizrena konvoj vojnih vozila, spreman za pokret ka Šumadiji, čekaju naredbu. Naredba je stigla i 13.juna srpski vojni konvoj polazi. Konvoj sačinjavaju, pored vojnih lica, preostali srpski živalj i zadnji policijski odredi. Da li je to put bez povratka? Nemačke trupe okupacione vojske ulaze u Prizren. Šiptari u zanosu divljaju. Padaju nove žrtve.
U Prištinu ulazi 30-tak autobusa za vojsku. Rasulo. Raspad države. Haos. Da li je to kraj Stare Srbije, kraj svete srpske zemlje?
U Djakovici, Dečanima i Peći više nema pravoslavne duše, nema Srbalja niti Crnogoraca. Jedan manji broj ljudi sklonio se po manastirima (Dečani i Pećka Patrijaršija) jer oni još veruju u Boga. Veru u ljude odavno su izgubili. U tudje kuće po Srbiji neće da idu da bi tudji hleba jeli. Znaju da je tudji hleba crn, gorak i težak u stomaku. Ovde su srpski velikani umirali, Ovde su čitave srpske loze nestajale. Ovde je srpski rodonačelnik stvorio prvu civilizovanu državu na Balkanu. Ovde su Jugovići branili hriščanstvo. Ovde su muslimani Lazarevu glavu nabili na kolac. Ovde će još mnogo Srba umreti kao poslednji mohokanci.
15.juna 1999. Prizren, carski grad, prestaje da postoji. Nema više ni manastira “Sveta Trojica“, spalili ga arnauti. Od ovog dana u Prizrenu više neće biti ni Srba. Jad, očaj i skoro nevidjena muka. U centru Prizrena arnauti kidnapovali monaha Haritona Lukića i još pet Srbina. Pucnjava i jurnjava po gradu. Ceo dan traje lov na Srbe kao na divljač uz nepodnošljivo arlaulikanje arnauta. Nema vojske, nema policije, prava anarhija. Nemačke okupacione snage u Prizrenu su po treći put u ovom veku. Prvi put austrougarska monarhija, drugi put: Nemački Rajh, sada treći put KFOR. Tu su a ne vide se. Kulturna vojska ne bavi se prljavim rabotama. Otmice, ucene, otimačine, silovanja, ubijanja, prepustila je terorističkoj UĆK (balistima, vulnetarima, arnautima…). Nemačka vojska, više puta dokazana kao pedantna, pegla uniforme, glance tenkove, vodi administraciju. Za to vreme preostali srpski živalj sabija se pred Bogoslovijom. Sveštenstvo vidi da je djavo odneo šalu. Kod oca Miroslava došao je vladika Atanasije, monahinje Katarina, Magdalina i Justina (iz manastira “Sveta Trojica“) sa monahom Radivojem Paniće. Sa njima put Gračanice, u pratnji britanskih vojnika, pošla je i bratija iz manastira “Sveti Arhandjel“. 16. juna KFOR pokriva prostor od Episkopije do Bogoslovije. Pomaže preostalim Srbima iseljavanje. Ne daju arnautima da pobiju baš sve Srbe. Humano, zar ne? Iz Prištine stižu pet praznih autobusa. Narod se potrpa u njih i u još pet automobila. Konvoj kreće tačno u 18 časova ispred Sinan-pašine džamije. Sa obe strane konvoja haos. Arlauliču mali arnauti. Oni odrasli u divljačkom zanosu orgijaju. Medju nima mnbogo je nemačkih vojnih uniformi sa prišivenim oznakama UĆK. Obezbedjenje, ipak jako i dosta profesionalno, prati konvoj do Gračanice pred manastir. Monaštvo ostaje u manastiru. Narod produžava dalje do Vranja. Valjda će usput sresti Boga. Prepustila ih majka Srbija katoličkom krstu i muslimanskom handžaru na milost i nemilost.

Režis Debre – žrtva intelektualnog profita

2010-04-26T01:23:00.000-07:00

maj 1999.
Piše: Kokanus

Ovaj rat na Balkanu predstavlja, što je i bilo za očečkivati, idealnu priliku za pojedine intelektualce. Svakako da takvu priliku ogromna većina, potomaka onih koji su svojevremeno podizali parisku revoluciju, nije propustila. NATO koji po prvi put izlazi is svoje, ugovorom definisane odbrambene uloge i za-počinje svoj prvi rat u istoriji svog postojanja našao je svoje svoje branitelje, pa i logističku podršku, u mnogim intelektualcima kao što su: Bernar Gliksmon, Paskal Brunkner, Žak Žiliar, Alen Žoksa, Alen Finklkraut, Paskal Brunkner, Žak Rupnik i još sijaset sličnih. Željni borbe protiv fašizma u kojoj bi i oni učestvovali, iz straha da ih neko, pre ili kasnije, ne optuži za kolaboracionizam ili pasivnost pred zlom, imali su potrebu za nalaženje nove forme te političke patologije fašizma. I našli su ga u srpskom narodu koji je, za razliku od njih, borbu protiv fašizma vodio onda kada je trebalo (1940.-1945.). Budući da će borbu protiv onoga što oni nazivaju ”fašizmom” dobiti sigurno jer jer je ona prava borba protiv stvarnog fašizma već dobijena još pre više od pola veka, ovi intelektualci tu borbu vode ziheraški i bez ikakvih razika da bi stradali u njoj. Oni svoju borbu pokušavaju da odbrane moralnim apsolutizmom i navode: ”prvenstvo humanitarnog nad klasičnim medjunarodnim pravom”, ”pružanje otpora varvarizmu”, ”nužnost borbe protiv genocida”... Sve su to oni videli na Balkanu. Iz tih razloga podržavaju pravo mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja pogotovu onih gde su glavni ili vodeći činioci pripadnici srpske nacionalnosti. Koliko je intelektualna rasprava povodom rata Alijanse protiv Srbije izgubila svaki smisao i koliko je istorijsko znanje intelektualnih krugova palo na niske grane dokazuje članak u francuskoj štampi pod naslovom ”Kolektivna odgovornost Srba”. Nije primećeno reagovanje i na samu šovinističku postavku o kolektivnoj krivici čitavog jednog naroda. Takodje nije bilo reakcije na ortodoksnu laž izrečenu u tom članku. Da bi se prikazao srpski primitivizam piše se o srpskoj izgradnji Ćele-kule sačinjenu od turskih glava. Time je valjda trebalo dati još jasniju boju o Srbima. U tom članku se kaže ”to nemilosrdno divljaštvo prema neprijatelju (povodom izgradnje Ćele-kule pripisano Srbima, prim.autora) predstavlja balkanski mit koji ipak kod Srba čini deo njihove kulture i deo njihove svesti”. Da je ovo što je napisano o Srbima izrečeno ili napisano o nekom drugom narodu pokrenula bi se čitava lavina negodovanja. Zar i danas treba podsećati intelektualne krugove da su Turci nakon bitke na Čegru, (1809.god.) kod Niša, od posečenih srpskih glava ozidali Ćele-kulu, samo dvadeset godina nakon francuske revolucije.

Režis Debre je pokušao ukazati na paradokse i protivrečja pozicije u kojoj su se inelektualci našli:
”Po pravilu, u idejnim raspravama, ja diskutujem ne vređajući bilo koga. Tako bar nalaže etika diskusije u republici. Možda je to prevaziđeno, ali se ja toga još uveg držim. Zato ne želim da odgovaram na uvrede intelektualaca koji su oslepeli usled političke ostraščenosti (”kreten”, ”veštac”, ”Miloševićev agent”…). Samo sam dužan nekoliko objašnjenja.
Moje otvoreno pismo šefu francuske države jeste publicističko a ne delo reportera. Uopšte ne dovodim u pitanje novinarsku profesiju. Ona se u celosti pokazala savesnijom u vezi sa ovim sukobom nego u slučaju Zalivskog rata. Ali, ono što me začudjuje je kad vidim da naši televizijski kanali od novinara u Briselu traže mišljenje o pokolju na Kosovu ne pitajući za istu stvar i novinare u Prištini koji su imali pristup i mestu i ljudima.
Nisam u stanju da kažem da li je bilo ili nije sistematskog programa etničkog čišćenja Albanaca. O tome će presuditi istoričari kao i sudovi. Prepustio sam reč obaveštenim i prisutnim novinarima koji imaju drugačije objašnjenje za ovu jezivu tragediju. U svakom slučaju smatram da je pojam ”genocid” , koji koriste naš predsednik i još neki, očigledno neprikladan. Ukoliko se ovaj izraz bude tako izlizao, nestaće najelementarnijeg poštovanja prema holokaustu.
Protivim se kaznenoj ekspediciji Alijanse protiv Srba iz čisto strateških, diplomatskih i političkih razloga koji se u prvom redu tiču mesta Francuske u svetu. Ja nisam ni srpski, ni antisrpski raspoložen, niti proarnautski ili arnautski. Nisam ni proamerički niti antiamerički raspoložen kao što mi se pokušava nametnuti, mada sam svakako protiv svih vrsta imerija, nekadašnjih i današnjih.
Samo pokušavam da uz pomoć dostupnih sredstava otkrijem najmanje loš način na koji bi se najmanje rdjavo mogla završiti ova opaka i strašna epizoda, nesrećna za Kosovo, za Jugoslovene i za sve Evropljane.
Ali, mi nismo svi na istoj stazi! ”

Suprostavljajući se inetelektualnom ludili veliki Režis Debre doživeo je originalni intelektualno-medijski linč. Slično je doživeo i austrijski pisac Peter Hanke na kojeg se okomio Ruždi u članku objavljenom maja 99. u francuskim novinama ”L Mond”. Velika žrtva Homeinijevog čišćenja, i sama pretvorena u velikog ajatolaha vladajuće ideologije političke nekorektnosti, nezavisno od snage ili slabosti pozicije Hankea i njegovih argumenata, razapela je Pitera Hankea na intelektualni krst i pri tom ga nazvala ”medjunarodnim kretenom godine”. Tako je progonjeni islamski intelektualac dao sebi za pravo da se stavi iznad na daleko poznatog Petera Hankea.

Sve što ostaje iza filozofije nedostojne i neprimerene rasprave jeste verbalna agresivnost i apsolutna odbojnost prema drugojačijem mišljenju. To je svakako u suprotnosti sa osnovnim postulatima intelektualne demokratije. Komunisti su sročili frazu ”ko nije sa nama on je protiv nas” a sada su njihovi potomci sročili parafrazu ”ko nije sa nama on je fašista”. U oba slučaja protivnici služe za odstrel a da li je to korak napred ili nazad pitanje je za celu Evropu. A streljanje je već izvršeno. Samo u nekoliko dana razmaka i Žak Žilijer i Bernar Anri Levi potpisali su svoje članke identičnim oproštajnim naslovom ”Zbogom” kao posmrtno slovo nad iskopanom rakom u koju na silu žele pokopati još uvek živog Režisa Debrea. Iako je veliki broj upravo ovih, sada najgrlatijih, intelektualaca stekao veliku slavu sredinom 70-tih godina kada su Aleksandra Solženjicina preveli u filozofski žargon svoje epohe oni sada i ne pomišljaju da slede tog autora ”arhipelaga gulaga”. Na sve strane raspaljuju se optužbe na račun Debrea i Hankea kao i na račun Maksa Galoa a isto tako i na uporedjenje sa jednim Rošelom. Jedan istoričar je čak nazvan i antisemitom iako je u Aušvicu izgubio sve svoje najbliže ali mu je smrtni greh bio taj što je uporedio Miloševićevu politiku sa onom koju je vodio Benjamin Netanjahu. Drugi su dobili etikete antidrajfusara, treći su nazvani srpskim agentima. Kad bi smo i poverovali da je srpski režim, uz sve njegove patološke crte, zaista fašistički nebi se smela smetnuti sa uma činjenica da, i takav kakav je, predstavlja svega 0,2 % svetske populacije a gledano po drugim parametrima dobivaju se ne samo procenti već promili.
Francuska je postala zemlja u kojoj intelektualci gaze sve što bi na zapadu trebalo da predstavlja oličenje pravde i morala. Oni gaze jednog Debrea, Hankea, Solženjicina i njima sličnih sa tomahavkom u ruci i ratnim pokličima na usnama. Ti ljudi nemaju hrabrosti da se suoče sa sopstvenom stvarnošću. Francuska je postala zemlja u kojoj su pretnje demokratiji i slobodi svakodnevna normalna društvena pojava. Istinsko angažovanje svakog intelektualca za pravu stvar u ovakvoj Francuskoj podrazumeva i obavezno propitivanje vlastitog društva u vlastitom vremenu a to obavezno povlači i vlastiti rizik. Napasti jednog Debrea mnogo je lakše. Sa retrospektivnim antifašizmom, bez ikakvog ulaganja i bez rizika, profitabilnost je zagarantovana. To praktično znači da je sa umiranjem prava, pravde i morala umrla i De Golova Francuska. Spomenik podignut u Beogradu posle Prvog svetskog rata u čast francuskog prijateljstva Srbi su, za vreme NATO agresije na Jugoslaviju, obavili crnim florom u znak žalosti za gubitkom starih prijatelja.

Bošnjaci u "borbi za nezavisnost"

2010-04-25T17:50:00.001-07:00

jun 1997.
Piše:Kokanus

Centralnu ulogu u vojnoj edukaciji bošnjaka (Izetbegovićeve muslimanske vojske) imao je Iran. To je država koja sponzoriše terorizam ili islamski džihad, (zavisno sa koje strane se posmatra), delujući širom sveta pod imenima kao što su: Hamas, Hezbolah, Al Kaida, Al Fatah i tako dalje. SAD i Evropska zajednica nisu ništa učinili kako bi sprečili prodor islamskog terorizma, preko balkana, ka srcu Evrope. Nasuprot tome, Evropska zajednica se potrudila i to svim sredstvima da evropskoj javnosti predstavi srpski živalj na Balkanu u najcrnjem svetlu, bez obzira što ovaj hriščanski deo evrope vekovima strada od muslimaskih pohoda na Evropu. Na očigled Vašingtona, Londona, Pariza i Bona, Iran je u ”humanitarnim akcijama” pomogao ”okupiranim i potlačenim” bošnjacima u ”borbi za nezavisnost” na sledeći način:
Uz pomoć slovenačke i hrvatske vlasti, Iran je u Bosni stacionirao Sedmu brigadu revolucionarnih gardista (2.000 Pasadarana) sa glavnom bazom u Zenici. Pored te brigade Iran je još 400 oficira Pasadarana rasporedio širom Bosne, Hrvatske, Slovenije, Austrije i Nemačke koji su delovali u ”humanitarnim akcijama”. Glavni nadzor nad tim akcijama vršio je viši diplomata pri iranskoj ambasadi u Zagrebu, Mohamed Dževad Azajes. Ovde treba pomenuti i Fondaciju Mostafzin pod patronatom iranske obaveštajne službe kao i mnoštvo fondacija koje su preko Osame bin Ladena odgovarale lično sudanskom fundamentalisti Hasanu Al Turabiju.
Alija Izetbegović odlazi za Teheran 30. i 31. oktobra 1992. i potpisuje sporazum sa muslimanskom braćom kojim se zvanično uspostavlja saradnja. Taj sporazum realizuju: Omer Behmen (u to doba bošnjački ambassador u Teheranu), Hasan Čengić, Haris Silajdžić i Franjo Tudjman (verovatno po zajed-ničkoj ideologiji terorizma) normalizacijom odnosa Zagreb-Teheran kada je iz Zagreba za ambasadora u Teheran poslat Osman Muftić. Taj sporazum iz 1992. potvrdjen je trajnim iransko-bošnjačkim sporazumom od 15.novembra 1994. Taj sporazum, sačinjen samo dan pre posete Bakira (sina Alije Izetbegovića) Teheranu, predvidja dugoročni program za ojačanje sveobuhvatne saradnje, od izrazitog pojačanja iranske vojne podrške bošnjacima pa sve do smeštaja kadrova Hezbolah-a i VIVEK-a na tlo Bosne. Sve ovo su odobravale SAD a kada je, u okviru Komiteta za bezbednost američkog Senata, pukla afera Bosnagejt, svetska velesila je utvrdila da je bošnjake vojnom opremom snabdevao Iran preko Slovenije i Hrvatske. Ameri su tako priznali da su znali za snabdevanje islamskog življa u Bosni vojnom opremom ali to nisu sprečili pravdajući se da muslimanima preti opasnost od srpske agresije. Evropska intelegencija je hladno progutala ovu budalaštinu.

Deset veličanstvenih koji su činili mozak džihad-a u Evropi bili su:
1. Šeik Omar Abdel Rahman, osudjen za organi-zovanje terorističkog napada na Svetski trgovinski centar 1993. god. u Njujorku.
2. Osama bin Laden, jedan od donatora u TWRA, od 1998.god., nalazi se na čelu Al-Kaide u Avganistanu.
3. Irfan Ljevaković, jedan od osnivača SDA (stran-ka demokratske akcije, osnovane u Bosni), radio je na projektu prebacivanja mudžahedina u Bosnu.
4. Alija Izetbegović je potpisao garancije za Elfatih Hasaneina a koji je preko Hasana Al Turabija bio u vezi sa Osama bin Ladenom. Izetbegović je mudžahedinima, dovedenim u Bos-nu, od kojih je većina njih nastanjena u selu Bockinje, izdao bosanske pasoše.
5. Hasan Čengić je veteran SS Handžar divizije iz Drugog svetskog rata. Kao teolog u vezi je sa Iranom od 1983. Bio je član predsedništva BiH, general armije BiH i zamenik ministra odbrane. Kao član upravnog odbora TWRA od 1992. u Bosnu je unosio ratnu opremu.
6. Džemail Merdan nosilac je ideja iranskog ajato-laha Homeinija. Bio je veza izmedju bošnjačkih i stranih mu-džahedina.
7. Husein Živalj, nekadašnji ambassador BiH u Au-striji, bio je zamenik ministra spoljnih poslova BiH kao i član upravnik odbora TWRA.
8. Faris Nanić, istaknuti član SDA, bio je savetnik Alije Izetbegovića.
9. Salim Šabić, istaknuti član SDA, bio je direktor bečke ispostave medjunarodne asocijacije za pomoć muslimanima u Bosni.
10. Derviš Djurdjević, istaknuti član SDA, osudjen je 1983. godine na pet godina zatvora zbog terorističkog delovanja u Brozovoj Jugoslaviji. Bio je član upravnog odbora TWRA.

Krajem 1995. godine Treći korpus el mudžahedin, sa sedištem u Zenici, postaje okosnica bošnjačke armade. On se sastojao od tri brigade:
- Četvrti muslimanska oslobodilačka brigada sa sedištem u Konjicu,
- Sedma muslimasnka oslobodilačka brigada sa sedištem u Zenici i
- Deveta muslimanska oslobodilačka brigada sa sedištem u Travniku.
Svaka od ovih brigada brojala je 1500 ljudi.
807. muslimanska oslobodilačka brigada ustanovljena je decembra 1995. godine. i bila je u sastavu 81. divizije, osnovane u Goraždu.
Pored toga što su mudžahedini činili okosnicu bošnjačke armade, oni su, na potezu Zenica-Travnik osnovali Ansar sa sedištem u zgradi ”Vatrostalne” u Podbrežju (blizu Ze-nice). Ansar je u svom sastavu imao 300 do 600 najbrutalnijih muslimanskih vojnika (iz Irana, Avganistana i Pakistana) a samo posle par meseci u Ansar ulaze i sehide (muslimanski teroristi-samoubice).
Kataeb al Munimin (bataljon vernika) bio je bataljon specijalnih i elitnih snaga. Činili su ga Sudanci koji su zbog bogatog ratnog iskustva u Avganistanu nazvani Avganistancima. Ovaj bataljon je brojao 300 do 600 mudžahedina i bio je osnovan u rejonu Buzina.
Handžar divizija osnovana je u spomen na zloglasnu SS-handžar diviziju koja je u Drugom svetskom ratu služila pod nacističkom zastavom. Ova nova handžar divizija brojala je 3000 ratnika, rasporedjenih u Sarajevu plus 6000 ljudi za podršku glavnoj bazi u okolini Fojnice. Vođe su bili veterani iz Irana, Turske, Pakistana i Malezije a ostalo ljudstvo je uglavnom došlo iz Srbije (Raške i Kosovske oblasti).
Na video kaseti el mudžahedin, jednoj od 2000 kopija načinjenih u Švajcarskoj vidi se sledeće:
- ratni put i veličanje odreda el mudžahedin,
- Alija Izetbegović u vršenju smotre odreda el mudžahedin,
- sastanak Emira Abu Al Masija sa bošnjačkim ge-neralom Sahibom Mahumuljanom i pukovnikom Fadilom Hasa-nagićem,
- odsecanje glave mesarskom satarom pohvatanim Srbima sa Ozrena,
- klanje srpskih boraca 3.ozrenske i Srbačke brigade u mudžahedinskom kampu Gostović. Klanje je vršeno handžarom (turskim nožem).

Materijal za ovu video kasetu načinjen je u Bosni a svi dijalozi odvijaju se na arapskom. Usput treba napomenuti da je bošnjačka ofanziva na Ozren završena 10.septembra 1995. na koti Paljanik kod Vožuća. Operacijom je komadovao pukovnik Refik Lendo. Dejstvovali su: Drugi korpus generala Seada Delića i Treći korpus Sahiba Mahmuljana. Mudžahedini iz sastava Trćeg korpusa tom prilikom su zarobili više od 400 Srba. Većinu su odveli u svoj kamp Gostović gde su ih, što zverski a što ritualno polkali. Preživelo je 8 srpakih pravoslavnih duša da svedoče o bizarnosti "humanitarnih akcija".

Institut za medjunarodne strateške studije (IISS) iz Londona procenjuju da je ukupan broj mudžahedina koji su služili Aliji Izetbegoviću u ”oslobodilačkom ratu” iznosio oko 40 hiljada.

Na džihad islamskih mudžahedina koji se vodi protiv Srba (i ne samo protiv Srba) vlada SAD-a je gledala tako što je vodil savezničku politiku bez instrukcija a evropski intelektualci mirno spavaju pokriveni novcem natopljenim ljudskom krvlju dok vlade njihovih zemalja sprovode islamizaciju Evrope. Da li su toga svesni Italijani, Francuzi i Nemci?

Al Kifar je teroristička organizacija registrovana u Zagrebu krajem 1992.godine. Njom je rukovodio alžirac Al Din Kirban.
Al Muwafaq je registrovana takodje u Zagrebu kao filijala (ispostava) centra koji je poslovao u Londonu. Njom je rukovodio tunižanin Safik Ijadi. Organizacija se zvanično bavila humanitarnim radom u periodu 1992.-1996. Interpolu je poznata po pranju kuvajtskih dinara zaplenjenih od strane Iraka prilikom upada u Kuvajt. Glavni posao odvijao se kroz pružanje logističke podrške organizaciji TWRA i prebacivanje mudžahedina preko Slovenije i Hrvatske na teritoriju Bosne.
Al Haramain je, kao i prethodne, registrovana u Zagrebu 1992. godine. Centrala je kasnije iz Zagreba prebačena u Zenicu, bosanskom gradu, tačnije na adresu: Lukovo polje br.2. Rad ove organizacije je opet predstavljao pružanje logističke podrške u prebacivanju mudžahedina na bosansku teritoriju.
TWRA se u ovoj skupini svakako najviše istakla u terorističkom delovanju. Ova organizacija, zvanično humani-tarnog karaktera, osnovana je u Beču 1987. godine. Njeni osni-vači su bili Elfatih Hasanein i njegov brat Sukarno Hasanein. Elfatih je član saudijske vladajuće stranke NIF (nacionalni islamski front) koju je, u osnovi kao fundamentalističku organizaciju, osnovao dr. Hasan AbdulahTurabi. Turabi je i generalni sekretar ”muslimanske braće”, ekstremne organizacije koja ima glavnu ideološku ulogu u formiranju islamskih ekstremnih (terorističkih) organizacija. Pored toga on je i profesor na pravnom fakultetu u Kartumu. Ceo svoj pravnički život posvetio je metodama uvodjenja šerijatskog prava u muslimanskim državama a pre svega u Sudanu, važi za najvećeg protivnika sekularističkih ideja.

Obuku mudžahedina, finasije i logistiku davale su vlade sledećig država:
Iran…………………organizovane obuke
Turska………………organizovane obuke
Saudi Arabija……….finansije
Sudan……………….finansije
Malezija…………….finansije
Burneji……………...finansije
Pakistan…………….finansije i živu silu
Avganistan………….živu silu
Slovenija……………teritoriju za tramsport
Hrvatska……………teritoriju za transport

Elfatih Hasanein je studirao medicinu u Beogradu. 1970.godine upoznao je Aliju Izetbegovića koji je već tada kao islamski stipendista često dolazio u Beograd radi susreta sa mno-gim islamskim studentima. Na sudjenju u Sarajevu, 1983. Izet-begović je bez dvoumljenja izjavio da je Hasanein njegov veliki prijatelj. Zvanična saradnja TWRA i Izetbegovićeve (janičarske, pro turske, u svakom slučaju islamsko-terorističke) vlade počinje u drugoj polovini 1992. godine. Izetbgović izdaje Hasaneinu di-plomatski (bošnjački) pasoš imenujući ga atašeom za kulturu (bošnjaka) pri saudijskoj ambasadi u Beču. Sa diplomatskim pasošem, bez ikakve policijske kontrole, Hasanein transporuje velike količine novca kroz Sloveniju, Hrvatsku i Austriju. U oktobru 1992. godine, tadašnji ministar spoljnih poslova Bosne i Hercegovine, Haris Silajdžić, posetio je ”Die Erse Osterreich Bank” u Beču i tom prilikom izjavio: ”Gospodin Hasanein ima kredibilitet finansijskog predstavnika okupirane Bosne i Hercegovine”. 1983. godine Izetbegović je potvrdio ovu izjavu svojim potpisom upućenu ovoj austrijskoj banci i time dokazao da je taj Sudanac uživao poverenje bošnjaka (muslimanskog sveta) u Bosni. Zvanična saradnja Izetbegovića i Hasaneina započinje, sasvim naivno, civilnim projektima (otvaranjem farme pilića, fabrike konfekcija, osnivanjem novinskih agencija i ls.) a koji su služili kao pokriće za finansiranje džihad-a. Novac je pristizao iz Irana, Saudi Arabije, Sudana i Pakistana. Die Erste Osterreich Bank u svojim izveštajima upisuje: Kroz račun TVRA prošlo je:
1992. godine, 80 miliona $
1993. godine, 231 miliona $
1994.-95. godine, 39 miliona $
do avg.1996. godine, sve skupa 500 miliona $

Prvu svoju veliku akciju TWRA odradjuje u septembru 1992.godine kada je, sa iznajmljenim ruskim transportnim avionom iz Kartuma, glavnog grada Sudana, na mariborski aerodrom dopremila pošiljku ”humanitarne pomoć” i, tešku 120 tona ruskog naoružanja i municije (namenjeno Istočnoj Nemačkoj u periodu hladnog rata). Deo tog naoružanja iznajmljeni ruski helihopteri prebacili su u Tuzlu i Zenicu snabdevajući se gorivom u Splitu. Drugi deo tog naoružanja, procenjen na gotovo10 miliona dolara, ostao je godinu dana uskladišten na mariborskom aerodromu. Savet bezbednosti nije se ni osvrnuo na slovenačko-sudansku aferu. Godinu dana kasnije (maja ‘94.g.) TWRA je preko Hrvatske dopremila naoružanje iz Irana. SAD daju prećutnu saglasnost. Savet bezbednosti i dalje ostaje gluv a Evropska zajednica slepa. Najvažnija ličnost u realizaciji muslimanskog programa svetog rata, džihad-a, bio je austrijski trgovac Diter hofman angažovan od Hasaneina. Uz pomoć slovenačke i hrvatske vlade Hofman je sa svojom kompanijom ”Leteći tigrov” i isporučio više od 200 tona ratne opreme mudžahedinima u Bosnu. Utovar se obavljao u Kartumu a istovar u Mariboru dok se isporuka obavljala uglavnom preko Zagreba do Zenice i preko Splita i dolinom Neretve do Jablanice.

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - Епилог

2010-02-27T12:15:00.000-08:00

ЕПИЛОГ

Нестанак једне државе са историјске сцене био је кроз целу историју део ширег међународног карактера. То је случај и са Југославијом, чији је нестанак резултат компликоване геополитичке игре.
Запад, што ће рећи САД и земље EU, иза којих су стајала два фактора различито мотивисана : анонимна економија и Ватикан, повели су рат против суверене државе Југославије, члана оснивача Друштва народа и UN, и свих универзалниих међународних организација, против земље са којом су били повезани са десетинама међународних уговора. Стоји чињеница да је Броз, оставио иза себе систем зрео за распад. НОР и револуција губили су од свог сјаја, након сазнања о тешким злочинима почињеним у име идеологије и разоткривања позадине персоналне политике Броза. Из брозовско-кардељевског типа тоталитаризма Југославија је ушла у плуралистички хаос, који се граничио са анархијом. Међутим, треба нагласити да су смртни ударац Југославији задале западне силе и Ватикан [1] .
Кризе као што је ова у коју је упала СФРЈ, разрешавају се, по правилу, путем референдума. Таква могућност постојала је и у СФРЈ. Међутим, Запад и феудални управљачи у СФРЈ били су против, због, како су говорили «опасности од мајоризације», с обзиром на већински српски народ.

На дипломатском плану Запад је прибегао манипулацијама и обманама уз успешно вођену кампању манипулацијама. Супротно обавезама преузетим Брионском декларацијом, European Community у виду Карингтоновог папира предложила је план распада земље, по моделу Коминтерне и уз алхемију француског правника Бадинтера. На војном плану земље European Community, САД и Ватикан стале су иза побуњеничких фракција од Словеније 1991. до Косова 1999., што је политички и психолошки било од пресудног значаја за стварање хаоса у земљи и разбуктавања грађанског рата. У току сурових борби са верским елементима, на иницијативу Ватикана и Немачке признали су сецесионистичке јединице, пре но што су конституисане као државе.
Рат против СФРЈ вођен је неконвенционалним ратним операцијама, по једном крајње перфидном сценарију; од агресивне политичке реторике, преко уцена ескалирао је у крвави оружани сукоб. Све тактичке операција у виду разних «посредничких» акција биле су у оквиру једног јединог политичког циља – разарања Југославије. Ваздушне операције НАТО на Книн 1995. изведене су у сарадњи са хрватским побуњеничким снагама, а у Босни исте године са муслиманским. Четири године касније, 24.03.1999. НАТО је повео ваздушни рат против Србије уз олонац на албанске терористичке групе, тзв. «Ослободилачка војска Косова». Припреме за ову операцију према речима професора на Војној академији САД отпочеле су још 1998., «али су политичке околности захтевале извесне модификације».

У званичној политици САД и њених савезника прихваћена је идеја да побуна може бити оправдана, правно чак и дозвољена уколико следи као одговор на злоупотребу власти или је с+усмерена против ауторитарног, недемократског политичког система. Међутим, парадокс у случају СФРЈ је у томе што су побуњеници били носиоци инкриминисаног поретка, редседници или високи функцонери Комунистичке партије, као што су нпр. Кучан, Месић, глигоров, или Генерали Брозове армије попут Фрање Туђмана, Антуна Туса итд. Ако је злоупотреба било, а њих је несумљиво било, починили су их они који су имали власт у рукама, а које су САД преко ноћи произвеле у «борце за демкратију». Сем тога, не сме се испустити извида чињеница да је социјалистичка СФРЈ од 1945-1991. била у рукама сецесионистичких република Хрватске и Словеније, или прецизније хрватско-словеначке коалиције на челу са Брозом и Кардељем [2] . СФРЈ се према томе није «РАСПАЛА», како данас Запад жели да свету прикаже [3] , него је РАЗОРЕНА кроз рат кога су повеле удружене спољне и унутрашње снаге.
Рат против СФРЈ није био једини у посхладноратовском периоду. Рушење Берлинског зида био је почетак серије интервенција САД и њених савезника. САД су испољиле највиши степен ратоборности и ароганције у време када њихова безбедност није била ни на који начин угрожена, када је остала као једина Суперсила у свету.
Ратне доктрине обеју Суперсила у хладном рату, САД и СССР, почивале су на признању апсолутног уништења и узајамне деструкције.

Након нестанка са светске сцене СССР, преостала Суперсила подлегла је искушењу победе. Осетили су се једног тренутка ослобођени свих правних и моралних ограда, па су и одуке доношене олако и брзоплето.
Увођењем новог модела асиметричног ратовања, тј. офанзивних дејстава са технолошком супериорношћу против далеко слабијег противника, одбачен је темељни принцип ратног права о нужности васпостављања равнотеже између војних циљева и обзира човечности или хуманости. Његову суштину не чини ни глобална култура, ни глобална цивилизација, нитипак глобални правни поредак, него капитал и тзв. «слободно тржиште» подигнуто на ниво култа кога треба следити, без обзира на социјалне и еколошке последице ([4].

Тај концепт подржан је од стране водећих финансијских кругова, тј. од стране Трилатералне комисије, Бидерберг групе и Савета за иностране послове. У литератури се понегде назива «Вашингтонски концензус», чешће «Нови светски поредак».
Са рационалног становишта тешко је схватити политику Запада, предвођеног САД. Сваки њихов потез имао је за последицу повећање хаоса и беде у свету.
САД су имале јединствену историјску шансу 1990. да као преостала Суперсила постави правичније темеље светског поретка у једном од најбременитијих периода људске историје.

Правни нихилизам кога су САД увеле у постхалдноратовски период мора бити сагледан још кроз једну диоптрију. САД су у постхладноратовском периоду прерасле империју, а ни једна империја, која је постојала у прошлости, није поштовала правна правила. Америчка империја са својим «Pax Americana» грађена је на погрешним претпоставкама; веровање да ће разбијена Русија, дезинтегрисана по нацрту Бжежинског постати проширени простор за експлоатацију Запада, одвела их је на ивицу Трећег светског рата; веровање да ће олао цео свет ставити под свој нуклеарни кишобран и наметнути му свој систем довела је до нове рунде нуклеарног наоружања.
Јапан је прив подигао глас и затражио ревизију трилатералних договора, чиме је тзв. «нови светски поредак» изгубио легитимитет чак и у кругу транснационалне елите.

Отпор против идеологије глобализма, који чини срж Трилатерале се шири; предводе га партије «зелених», али и протестанки верски лидери. Сарадник Савета за спољне послове Манделбаум, у чланку објављеном у званичном органу ове установе, о рату против Југославије каже: «Рат је био ненамеравана последица велике грешке у политичкој процени...»
Најоштрије критике америчке политике данас долазе из елитних кругова Савета з аспољне послове САД и Трилатералне комосије или теоретичара блиским овим институцијама. Отворено се указује на неморал и лаж.
Државни секретар САД г-ђа Олбрајт у Рамбујеу је изнела детаљан план за политичку аутономију КиМ под контролом НАТО, и право присуства НАТО на целој територији СР Југославије, што другим речима значи фактичку окупацију земље.

Након одбијања овог плана од стране Београда, НАТО је отпочео високотехнолошки рат против СР Југославије, бомбардујући Србију 78 дана и ноћи, бомбама са осиромашеним уранијумом и другим хемисјким средствима [5] . Бомбардовањем електричних централа, водоводног система, постројања за централо грејање, представља флагрантно кршење члана 14. Протокола из 197., који изричито забрањује нападе на објекте неопходне запреживљавање цивилног становништва.
И Хантингтон се придружио осуди америчких манипулација. Америка се понаша, додаје Хантингтон, као да је једина Суперсила и не види да униполарни моменат припада прошлости.
Мегаломанске амбиције Запада, предвођеног САД и подржане од стране папе, увеле су их у серију злочина.
Време за реформу међународнг система је сазрело.

Понет слепим идеализмом срски народ [6] уложио је сав свој историјски капитал у Југославију, у којој је доживао геноцид и два грађанска рата.
Рат против Југославије кога је повео Запад, и који је имао своје фазе од «Карингтоновог папира», признања сецесиониста[7], па до 78-дневног бомбардовања [8] земље и окупација КиМ, представља јединствн злочин без преседана у историји, за који је надлежан међународни суд, кога би требало оформити по узору на Нимбершки суд. Његов задатак био би да се утврди степен појединачне индивидуалне одговорности учесника у овом злочину.

Оптужбе на рачун Слободана Милошевића за етничко чишћење и геноцид представљају лаж и цинизам. Етнички су очишћени уз помоћ Запада, Словенија и Хрватска, а Србија је остала једина мултиетничка територија на простору некадашње Југославије. Данас има близу милион избеглица, а ни један једини Хрват, Словенац или припадник било које етничке групе није прогнан из ове земље.
Одговорност државног и поитичког руководства постоји з апогрешно вођену политику; списак инкриминисаних радњи није мали, али су за то надлежни унутрашњи органи.
Могла би се посавити међународна кривична одговорност државног и партијског руководства свих 6 федералних јединица бивше Југославије и председника СФРЈ Стипе Месића, због саучесништва у разарању земље [9] и што нису предузели мере за спречавање оружаних сукоба, на шта су били обавезни Уставом земље и Повељом UN .
Цео простор некадашње Југославије налази се данас, са међународно-правног становишта у једном правно нерегулисаном статусу. Све одлуке које су донешене од првог дана интервенције European Community (ЕЗ) почетком 1991. до дана данашњег, су нелегитимне, а понеке су донете уз тешку злоупотребу.
Међународна заједница била је дужна да пужи подршку угроженој држави, а не побуњеницима. Режим се не може идентификовати са државом. Признање сецесионистичких [10] република су једнострани правни акти[11], по својој природи политички и не могу дерогирати одредбе мировних уговора [12] .

Идеја југословенства дефинитивно је сахрањена[13]. Иницијатор за коначно решавање проблема Југославије мора бити Србија, јер само она са својим историјским и правним легитимитетом има на то право, и само она може отворити простор за нову фазу односа на Балкану, и њених односа са Истоком и Западом.
У новој фази свеоштег преиспитивања светске политике која је право отпочела, Србија мора поставити своје карте на сто победничких сила у Орвом и Другом светском рату, којима историјски припада. Ма каква ограничења да су јој данас наметнута, Србија их се мора ослободити мирољубивим путем и успостави контролу над својом егзистенцијом, држаћи се чврсто правног легитимитета, одбацујући одлучно револуционарно-идеолошки или АВНОЈ-евски легитимитет. То мора бити изражено јасним речником[14].
нову фазу свог животног пута потребне су свеже снаге са моралним интегритетом, неоптерећене вирусом брозовштине, нити пак хипотеком страначких обавеза према иностранству. Уздизање изнад свих страначких подела и сукоба је не само етички императив, него и императив историјског тренутка који је на прагу. [15].
............................................
[1] (Снежане Зорић коментар: а које су и створиле Југославију, како би Србију перфиријама касније казнили због војничких успеха у Првом светском рату и слома Аустро-Угарске монархије)
[2] (Снежане Зорић примедба: и у Краљевини СХС главну реч су водили Хрвати и Словенци попут Корошца и сличних, , чак је и војни Аустро-Угарски кадар који је чинио злочине за време Првог светског рата унапређиван док су српске војводе пензионисане; као пример : један Квартерник који је касније постао усташки доглавник Павелићу а који је за време Првог светског рата починио страшне злочине над Србима у Мачви, био одликован орденом Белог орла од стране регента Александра)
[3] (Снежане Зорић примедба: већ да праву истину сакрије)
[4] (Снежане Зорић примедба: напротив, њу чини и глобална култура кроз американизацију човечанства и подизање субкултуре на ниво културе како би се човечанство претворило у зомбије који беспоговорно извршавају њихове нередбе; затим селективно негирање националних држава и државних граница у правцу стварања светског мелтинг пота сличног као у САД, Канади, Аустралији, Јужној Америци; као и негирање свих до тада важећих међународних уговора и конвенција и успостављање правног поретка заснованог на оружаној сили)
[5] (Снежане Зорић примедба: као и забрањеним касетним бомбама)
[6] (Снежане Зорић примедба: није српски народ већ регент и «елита», а касније брозовштина, јер се Срби никад нису питали кроз референдум да прихватају уједињење 1918. са злочинцима, а ни касније 1945. када му је наметнута брозовштина)
[7] (Снежане Зорић примедба: не сецесионисти, већ сепаратисти, јер је учињено крвавим средствима која су својствена терористима; сецесионизам подразумева раздруживање, док сепаратизам подразумева отцепљење дела територије од матичне земље)
[8] (Снежане Зорић примедба: па и ноћног бомбаровања)
[9] (Снежане Зорић примедба: када је јавно рекао као председнк председништва СФРЈ: «Ја сам свој посао завршио-Југославија више не постоји»)
[10] (Снежане Зорић примедба: сепаратистичких)
[11] (Снежане Зорић примедба: нелегитимни и супротни Уставу, јер немају потпору у референдуму на целој државној територији, а што је намерно избегнуто од стране хрватских и словеначких сепаратиста, којима су се прикључили муслимани и македонци, два новокомпонована народа производи брозовштине)
[12] (Снежане Зорић примедба: још увек важећих међународних уговора, каква је нпр. Повеља UN)
[13] (Снежане Зорић примедба: она је сахрањена још 1918. године)
[14] (Снежане Зорић примедба: како би се наплатила ратна штета из Првог и Другог светског рата, као и овог грађанско-верског рата 1991-1999. године)
[15] (Снежане Зорић примедба: потребно је Србију воздићи као Феникс изнад личног и партијског и на њу гледати као на Богородицу; борити се «За крст часни и слободу златну» свим дипломатским, па и недипломатским средствима)

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - Закључак

2010-02-26T11:43:00.000-08:00

ЗАКЉУЧАК

Разумевање механизма моћи којим располаже папа као врховни поглавар Римокатоличке цркве од изузетног је значаја за данашња збуњујућа постхладноратовска догађања. Амерички теоретичар Сидни Хук сматра да је: «католицизам најстарији и највећи тотaлитарни покрет у историји». Укључена је у главне финансијске токове Запада.
Папство само по себи није имало шанси да оствари своје амбиције овладавања светом, чак ни у време постојања папске државе. Били су му потребни савези са моћним државама и владарима, уз чију су помоћ вођени најокрутнији ратови, уз тешку злоупотребу религије. Реганова доктрина конструисана је на бази голе силе, без дубљег философског понирања у суштину светских односа, па и историју сопствене земље, kоја је и сама чедо рволуције. Амерички научни кругови немају, нити су имали, високо мишљење о свом бившем председнику и његовом интелектуалном капацитету.

То су изразили једном духовитом опаском, наиме, да «Реган има више коња на својој фарми, него књига у својој кући». Данас је Реганова доктрина подвргнута критичком преиспитивању. Међутим, остаје чињеница да се кумулативни капацитет Ватикана и Вашингтона показао као веома успешан у фази деструкције Источног блка. Тај талас захватио је и СФРЈ. Идејни архитекта тог рата био је папа Јован Павле II, а САД и EU били су извршни органи. У историјској димензији разарање СФРЈ представља завршну фазу политике коју је Ватикан пројектовао још 1918. У том смислу, овај рат превазилази идеолошке категорије, као што су комунизам или социјализам; точак историје враћен је 100 година уназад.
За разлику од конзистентног и континуираног става Ватикана у односу на Југославију, у политици САД рат против Југославије значи дисконтинуитет, оштар прекид са прошлошћу и заокрет. САД су жртвовале нормативни легитимитет и целокупну универзалну правну инфраструктуру за рачун једне превазиђене шеме, коју је понудио Ватикан. Јалтски споразум имао је ограничен домет, сводио се на биполарну структуру света; правна инфраструктура је нешто сасвим друго, далеко шире. Нормативни систем какав је изграђен после два светска рата садржавао је одређене темељне вредности, универзално прихваћене, као руководећа начела у вођењу конкретне политике. Тај систем је разорен.
Кроз савез Вашингтон-Ватикан није дошло до интеграције политичке и духовне димензије у смислу новог вредносног система, него је реч о класичној алијанси, заснованој на голој сили, у ствари на комбинацији духовног терора и терора високе технологије[1]. Суштину хришћанства чини етика и ненасиље, па се ова алијанса јавља као дубоко антихришћанска.
После успешне битке против комунизма [2] и рата против Југославије[3], на целом простору заједничког деловања САД и Ватикана, остала је духовна и идејна празнина, а појавили су се и први неспоразуму ратних савезника.
Папа своју моћ изводи вербално из «Божанског права» и спроводи кроз симболичку силу као посредник између «неба и земље». САД, које су руковођене кроз револуциу и грађански рат, ауторитет своје власти заснивају на «вољи народа» и спроводе га путем физичке силе, којом располаже.

Геополитика Ватикана и геоекономија у пројекцији стратега глобалистичке идеологје су два супротна пола[4]. Експеримент који су извели одвео је свету у хаос[5], при чему је, како то наводи познати амерички писац Џорџ Вајгл «Америка изгубила морални нерв»[6].
А што се тиче Римокатоличке цркве, ваља се сложити са истакнутим католичким теологом Бруном Секондином да црква «која о себи ствара представу путем самохипнозе, која у стварности не псотоји, не служи ничему».
Велики играч у епохалној битки XX века папа Јован Павле II успео је да разори СФРЈ, али није остварио свој сан да Исток стави под своју власт до 2000. године [7] . Тешко је поверовати да би амбиције могао остварити убудуће помоћу НАТО, самозваног полицајца.
Гранични стуб римокатоличанства представља Латерански уговор, дакле позитивно правни акт.

Правни систем Римокатоличке цркве регулисан је Кодексом канонског права који је прогласио папа Јован Павле II 23.01.1993. и који везује самo вернике, који се слободно оpределе за римокатолички религију.
Папа Јован Павле II и Римска курија активним ангажовањем у рату против СФРЈ тешко су повредили одредбе Лутеранског уговора, који им намеће бавезу неутралности и ограничава делатност на сферу религије. Сходно Нинбершким принципима и Повељи UN починили су злочин против мира. Грубо су погазили и одлуке Другог ватиканског сабора, посебно Конституцију «Gaudim et Spes» у којој је наглашено да је мисија свештенства по својој природи религиозна, а не политичка.

....................................
[1] (Снежане Зорић коментар: управо о томе и говори Откровење по Јовану)
[2] (Снежане Зорић коментар: који су и сами идејно креирали како би разорили православно хришћанство и Словене)
[3] (Снежане Зорић коментар: а коју су 1918. сами створили уз помоћ марионете-регента Александра, како би на један перфидан начин уништили Србију у будућности, као казну за намештено убиство Фердинанда, а које нису учинили Срби, већ завереници Аустро-угарског двора на челу са угарским грофом Иштваном, незадовољни политиком Фердинанда према правима Угара у двојној монархији)
[4] (Снежане Зорић коментар: то је исти пол, са истим циљем – доминација светом, али различитим средствима и методама)
[5] (Снежане Зорић коментар: то је свесно и учињено,како би кроз пројектовани хаос виоко софистицираномтехнократском страховладом и духовним терором лакше владали светом)
[6] (Снежане Зорић коментар: никад га она није ни имала, показујући расизам и геноцид над Индијанцима, који је чак и глорификовала као своје неотуђиво право)
[7] (Снежане Зорић коментар : успео је, кроз долазак ДОС 2000. на власт у СР Југославији да оствари ту замисао, обзиром да је и у Русији доласком Путина 2000. као малтешког витеза под патронатом Папе на место јудеомасона Јељцина, успео да оствари контролу и продор на Исток)

« OPUS DEI « - НОВИ КРСТАШКИ ПОХОД ВАТИКАНА - део 3.3. - Авангарда свете столице

2010-02-25T10:30:00.000-08:00

3. ЕКУМЕНИЗАМ ИЛИ ПРОЗЕЛИТИЗАМ ?

Источна политика Ватикана мора бити сагледана још и из једног угла – из угла екуменизма, будући да је постављена у координатама екуменизма и евангелизације. Не би се у принципу томе могло ма шта приговорити, уолико би било речи о истинитом, добронамерном и критичном опредељењу.
Кроз цео први миленијум хришћанство је било јединствено; у другом миленијуму је дошло до поделе и то је чињеница са којом улазимо у трећи.
Било је у прошлости покушаја да се поделе превазиђу, али без успеха. Екуменски процес је злоупотребљаван у политичке сврхе, што је случај и данас. Рађање модерне верзије екуменизма везује се најчешће за Светску мисионарску конференцију, одржану 1910. у главном граду Шкотске Единбургу. Треба додати да се екуменски покрет јавио раније и то у крилу англосаксонског протестантизма. Позадина му је била политичка.
Након пропасти Царске Русије, иницијативу за екуменско окупљање покренуо је патријарх Константинопоља 1920. године. Православље је кроз победу Октобарске револуције претрпело свој највећи историјски пораз. Патријарх Константинопоља покушао је да попуни вакум и предложио је 1920. да се формира «Лига цркава», аналогно тек створеној Лиги народа.
Покрет екуменизма кога је водила Римокатоличка црква у то време блокиран је крутим ставовима Пиа XI и Пиа XII. Екуменизам је схваћен као беспоговорно прихватање римокатолицизма са папом на челу. Пие XII у енциклици
“Ecclesia Sancta”из 1949., дозволио је разговор о вери и моралу са представницима других хришћанских цркава, под строго предвиђеним условима.
Други ватикански концил значо је известан помак у процесу приближавања хришћанских цркава, али не и решење.
Захваљујући иницијативи и залагању папе Јована XXIII, на Другом ватиканском концилу усвојен је Декрет о екуменизму «Unitatis Redintengrato», који садржи основна начела за учешће представника Римокатоличке цркве у процесу обнављања јединства свих хришћанских цркава.

Уза све то не може се оспорити чињеница да је Концил «одшкринуо» врата екуменском процесу, не у смислу «враћања», него у смислу тражења путева за измирење цркава, кроз дијалог и пасторалну сарадњу.
Папа Павле VI сусрео се са патријархом Аинагором У Јерусалиму 1967., што је имало даљи позитиван ефекат на процес екуменизма. Католичко-православна заједничка комисија за екуменски дијалог формирана је 1980. и већ исте године одржан је први састанак на Родосу.
Три хришћанске цркве: Православна, Римокатоличка и Протестанска отпочеле су нов живот, ако не у пуној толеранцији, оно свакако уз узајамно уважавање.
Распадом Источног блока точак историје враћен је уназад. Уместо тога, виртуозно је извођена хипокритска политика.
Године 1980. папа Јован Павле II прогласио је словенске апостоле Ћирила и Методија као копатроне Европе, напоредо са св. Бенедиктом, који је проглашен за патрона 1964.

У јавним наступима папа Јован Павле II се залагао за «културно и духовно јединство од Атлантика до Урала». Али све то улази у оквир једног новог типа екуменизма, вођеног не теолшким размишљањима, него политичким амбицјама. Екуменска реторика тешко је одударала од праксе.
Ватикан је здушно подржао сваки раскол у православним црквама. Према писању западне штампе, стајао је иза отцепљења тзв. Македонске цркве од СПЦ, као што данас стоји иза покушаја формирања тзв. Црногорске цркве. Своје акције Ватикан изводи прикривеним путем, путем тзв. «хуманитарне» помоћи, а понекад сасвим отворено и бескрупулозно. Тако, нпр., специјални изасланик папе Монсињор Франциско Паловинети упутио је писмо крајем децембра 1969. митрополиту црногорско-приморском господину Данилу+, чији је оригинал похрањен у архиви Митрополије, а у коме, поред осталог, стоји: «Свима је јасно да садашњи народ (Црне Горе) нема више ништа заједничког са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом..., који ето, може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је Св. Отац Папа вољан да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто јевољан и да уложи велика средства».

Нашао је за потребно Монсињор Паловинети да обавести Митрополита о уделу «Светог Оца код одвајања македонске цркве», о помоћи «храбрим људима у Скопљу», о њиховом настојању да се «у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру». Марта 1993. декан Католичког теолошког института у Загребу Јурај Коларић предложио је, свакако не без знања и одобрења папе, формирање аутономне «Хрватске Православне цркве». У ствари, реч је о продужетку добро познате политике Павелића из II светског рата.
У процес прерастања кризе у оружани сукоб на просторима бивше СФРЈ, Римокатоличка црква безрезервно је стала на страну паравојних формација. Оружје које је илегално убацивано у СФРЈ за те снаге из Либана, плаћено је преко Ватиканске банке.
Непријатељски став испољен је и према СПЦ. Синод СПЦ на свом ванредном заседању, одржаном од 30.11-06.12.1990., констатовао је: «Са дубоким жаљењем да је нетолерантан став једног дела Римокатоличког свештенства и индивидуенције у Југославији према Православној цркви, довео екуменске односе у нашој земљи готово на мртву тачку...» Са наредног ванредног заседања, упућен је апел лорду Карингтону, уз протест што је само «српском народу ускраћено право на самоопредељење и на живот у једној државној заједници». Синод је предложио формирање владе националног спаса и сарадњу «свих здравих политичких и духовних снага... у овим најтежим данима новије, а можда и целокупне српске историје».
На политичкој сцени Југославије нашле су се све цркве и бројне политичке секте убачене у земљу. СПЦ огласила се последња, али као аутономна снага, упућујући критике у првом реду Влади Републике Србије и Југославије, потом међународној заједници и опозицији у земљи. Јула 1991. отворено је иступила против председника Слободана Милошевића, захтевајући његову оставку. Са ванредног заседања Синода, одржаног 16-17.01.1992., упућена је порука српском народу, а међународној заједници протест поводом признања Словеније и Хрватске.

Патријарх српски господин Павле+ одржавао је контакте са папом Јованом Павлом II посредством кардинала Жан Луј Торана, који је два пута пренео патријарху специјалну поруку папе. Први сусрет одржан је у Сремским Карловцима 07.05.1991., дакле пре сецесије, а други у Славонском Броду 24.10.1991. Са надбискупм загребачким господином Фрањом Кухарићем патријарх је одржавао непосредан контакт. На иницијативу патријарха два цкрвена великодостојника срела су се по други пут у Женеви 23.09.1992. (први пут у Сент Галену) и упутила заједнички апел ратујућим странама у циљу обустављања непријатељстава и мирног решења сукоба.
Руски патријарх господин Алексеј предузимао је са своје стране кораке како би се спречила злоупотреба религије у прозелитске циљеве. Марта 1992., вођени су у том циљу подужи разговори између представника папе кардинала Кесида и представника московског патријарха митрополита Кирила+. На жалост, односи су се и даље погоршавали.
Напади на православне цркве, посебно СПЦ, нису долазили само из рима, него и од појединих протестантских цркава са Запада, па и од Светског савета цркава.
Агресивну кампању повеле су уједињене верске и политичке снаге на Западу против Србије.

Док је према СПЦ вођена отворена, брутална офанзива, према РПЦ примењене су софистициране методе. Целокупна пропагандна машинерија Ватикана окренула се ка Русији, уз обилату финансијску помоћ бившим совјетским републикама, под етикетом «хуманитарне помоћи».
Априла 1991. папа је установио 3 (три) «Апостолске администрације» са бискупијама у Новосибирску, Карагану и у Москви. Основао је и парохије у деловима Русије где и није било католика. У знак протеста Синод РПЦ одбио је позив Ватикана да узме учешће на Европској бискупској конференцији која је одржана у Риму децембра 1991.

Са терена су и надаље стизале злоупотребљавајуће вести. Према изјави проф. Загребачког универзитета др Милорада Пупавца око 11.000 српске деце у Хрватској преведено је током 1992/93. у католичанство. Жалбе су стизале и из муслиманских средина под контролом Хрватске.
Руска дума усвојила је 14.07.1993. Закон о ограничењу уласка у земљу страних мисионара. Уследио је оштар протест папе Јована Павла II председнику Русије Борису Јељцину. Протестно писмо упутило је и 160 чланова америчког конгреса уз претњу да ће Русија бити изложена изолацији и санкцијама. Под спољнимпритиском председник Јељцин одбио је да потпише тај закон. Дума је преиспитала текст, ублажила неке форумулације, али је председник Јељцин под још тежим претњама споља одбио да стави свој потпис. Тек након трагичних догађаја, изазваних делатношћу мисионара и разних секти, откривањем шпијунских канала у којима сунесвесно били зоупотребљени верници, Јељцин је потписао Закон 19.09.1997. Патријарх московски господин Алексеј II + поздравио је усвајање Закона уз образложење да је «нужно заштитити младе Русе».
У жељи да спречи даље погоршање ситуације московски патријарх срео се на сарајевском аеродрому са патријархом српским гопсодином Павлом+ и загребачким надбискупом Фрањом Кухарићем; потписали су заједничку Декларацију за мир. Реис-ул-улема Мустафа Церић одбио је да се сретне са Руским патријархом.

Пред масовним убијањем српског народа Ватикан није само затворио очи, него је и подржао насиље равно геноциду. Звучи невероватно, да је управо у то време папа предузео нову екуменску иницијативу.
У апостолском писму «Tertio Millennio Adveniente» од 10.11.1994. папа је предложио амбициозни програм уједињења свих хришћанских цркава под жезлом Свете столице.
Пре него што је добио дефинитивну физиономију, папа је априла 1994. Меморандумом обавестио кардинале, њих 140, о својој намери да се јубилеј 2000. претвори у «чистилиште Цркве» за све њене грехе у прошлости.
Када се тим поводом састао Колегијум кардинала, 13.06.1994., пружен је отпор папској иицијативи у погледу преиспитивања прошлости и помињања злочина цркве.
У енциклици «Tertio Millennio» папа је визију за XXI век везао за Други ватикански сабор и на «мистерију Христа и његове цркве». Централна тема овог документа је екуменизам, постављен веома прецизно у пројекту који треба да се оствари кроз 3 фазе.
Прва од 1994-96., треба да буде посвећена буђењу хришћанске свести о значају јубилеја 2000.
Друга фаза, која би трајала од 1997-99. и у којој би прва година била посвећена размишљању о Христу, «божанском материнству Пресвете Богородице», а друга година «Светом духу»

Последња «фаза славља» планирана је да се одржи у Риму на «међународном еухаристичком конгресу».
У време хрватске агресије на западну Славонију 02.05.1995., у којој је убијено више од 2000 цивила и извршено комплетно етничко чишћење ове територије настањене Србима, папа није нашао ни једне једине речи саучешћа за страдање српског народа, нити је нашао за потребно да предузме кораке да се насиље спречи. Уместо тога, са крајњим цинизмом у апостолском писму «Orijentale Lumen» (Светлост Истока), позвао је католике и православце да убрзају процес јединства и скину са себе «грех хиљадугодишње шизме» између двеју грана хришћанства.

Тешко је објашњив став васељенског патријарха Вартоломеја I , који је пружио подршку папи Јовану Павлу II приликом њихових сусрета у Ватикану 29.06.1999., дакле нешто више од месец дана након објављивања енциклике «Ut Unum Sint» (Да сви буду једно). Више је него очито да је енциклика проткана тежњом за доминацијом, а не истинским екуменизмом. Изворном хришћанству стран је сваки облик доминације.
Поводом агресије хрватске војске на РСК и страдања српског становништва Синод СПЦ упутио је апел папи да подигне свој глас против масовног убијања Срба и протеривања на стотине хиљада, «најстрашнијег етничког чишћења» у новијој историји. Тај апел остао је без икаквог одјека.
Екуменизам је у хладном рату забележио извесне резултате; био је поред осталог, и инструмент солидарности у борби против атеизма. У постхладноратовском периоду добија друге димензије. Постао је инструмент продора на Исток, уз покушај Ватикана да успостави доминацију над православним црквама

Разорени домови и цркве, 600.000 прогнаних Срба из Хрватске[1], плодови су источне политике Ватикана и «екуменског» процеса.
..........................................................
[1] (примедба аутора: не Хрватске већ РСК, јер су то вековима српске територије)