maj 1999.
Piše: Kokanus
Ovaj rat na Balkanu predstavlja, što je i bilo za očečkivati, idealnu priliku za pojedine intelektualce. Svakako da takvu priliku ogromna većina, potomaka onih koji su svojevremeno podizali parisku revoluciju, nije propustila. NATO koji po prvi put izlazi is svoje, ugovorom definisane odbrambene uloge i za-počinje svoj prvi rat u istoriji svog postojanja našao je svoje svoje branitelje, pa i logističku podršku, u mnogim intelektualcima kao što su: Bernar Gliksmon, Paskal Brunkner, Žak Žiliar, Alen Žoksa, Alen Finklkraut, Paskal Brunkner, Žak Rupnik i još sijaset sličnih. Željni borbe protiv fašizma u kojoj bi i oni učestvovali, iz straha da ih neko, pre ili kasnije, ne optuži za kolaboracionizam ili pasivnost pred zlom, imali su potrebu za nalaženje nove forme te političke patologije fašizma. I našli su ga u srpskom narodu koji je, za razliku od njih, borbu protiv fašizma vodio onda kada je trebalo (1940.-1945.). Budući da će borbu protiv onoga što oni nazivaju ”fašizmom” dobiti sigurno jer jer je ona prava borba protiv stvarnog fašizma već dobijena još pre više od pola veka, ovi intelektualci tu borbu vode ziheraški i bez ikakvih razika da bi stradali u njoj. Oni svoju borbu pokušavaju da odbrane moralnim apsolutizmom i navode: ”prvenstvo humanitarnog nad klasičnim medjunarodnim pravom”, ”pružanje otpora varvarizmu”, ”nužnost borbe protiv genocida”... Sve su to oni videli na Balkanu. Iz tih razloga podržavaju pravo mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja pogotovu onih gde su glavni ili vodeći činioci pripadnici srpske nacionalnosti. Koliko je intelektualna rasprava povodom rata Alijanse protiv Srbije izgubila svaki smisao i koliko je istorijsko znanje intelektualnih krugova palo na niske grane dokazuje članak u francuskoj štampi pod naslovom ”Kolektivna odgovornost Srba”. Nije primećeno reagovanje i na samu šovinističku postavku o kolektivnoj krivici čitavog jednog naroda. Takodje nije bilo reakcije na ortodoksnu laž izrečenu u tom članku. Da bi se prikazao srpski primitivizam piše se o srpskoj izgradnji Ćele-kule sačinjenu od turskih glava. Time je valjda trebalo dati još jasniju boju o Srbima. U tom članku se kaže ”to nemilosrdno divljaštvo prema neprijatelju (povodom izgradnje Ćele-kule pripisano Srbima, prim.autora) predstavlja balkanski mit koji ipak kod Srba čini deo njihove kulture i deo njihove svesti”. Da je ovo što je napisano o Srbima izrečeno ili napisano o nekom drugom narodu pokrenula bi se čitava lavina negodovanja. Zar i danas treba podsećati intelektualne krugove da su Turci nakon bitke na Čegru, (1809.god.) kod Niša, od posečenih srpskih glava ozidali Ćele-kulu, samo dvadeset godina nakon francuske revolucije.
Režis Debre je pokušao ukazati na paradokse i protivrečja pozicije u kojoj su se inelektualci našli:
”Po pravilu, u idejnim raspravama, ja diskutujem ne vređajući bilo koga. Tako bar nalaže etika diskusije u republici. Možda je to prevaziđeno, ali se ja toga još uveg držim. Zato ne želim da odgovaram na uvrede intelektualaca koji su oslepeli usled političke ostraščenosti (”kreten”, ”veštac”, ”Miloševićev agent”…). Samo sam dužan nekoliko objašnjenja.
Moje otvoreno pismo šefu francuske države jeste publicističko a ne delo reportera. Uopšte ne dovodim u pitanje novinarsku profesiju. Ona se u celosti pokazala savesnijom u vezi sa ovim sukobom nego u slučaju Zalivskog rata. Ali, ono što me začudjuje je kad vidim da naši televizijski kanali od novinara u Briselu traže mišljenje o pokolju na Kosovu ne pitajući za istu stvar i novinare u Prištini koji su imali pristup i mestu i ljudima.
Nisam u stanju da kažem da li je bilo ili nije sistematskog programa etničkog čišćenja Albanaca. O tome će presuditi istoričari kao i sudovi. Prepustio sam reč obaveštenim i prisutnim novinarima koji imaju drugačije objašnjenje za ovu jezivu tragediju. U svakom slučaju smatram da je pojam ”genocid” , koji koriste naš predsednik i još neki, očigledno neprikladan. Ukoliko se ovaj izraz bude tako izlizao, nestaće najelementarnijeg poštovanja prema holokaustu.
Protivim se kaznenoj ekspediciji Alijanse protiv Srba iz čisto strateških, diplomatskih i političkih razloga koji se u prvom redu tiču mesta Francuske u svetu. Ja nisam ni srpski, ni antisrpski raspoložen, niti proarnautski ili arnautski. Nisam ni proamerički niti antiamerički raspoložen kao što mi se pokušava nametnuti, mada sam svakako protiv svih vrsta imerija, nekadašnjih i današnjih.
Samo pokušavam da uz pomoć dostupnih sredstava otkrijem najmanje loš način na koji bi se najmanje rdjavo mogla završiti ova opaka i strašna epizoda, nesrećna za Kosovo, za Jugoslovene i za sve Evropljane.
Ali, mi nismo svi na istoj stazi! ”
Suprostavljajući se inetelektualnom ludili veliki Režis Debre doživeo je originalni intelektualno-medijski linč. Slično je doživeo i austrijski pisac Peter Hanke na kojeg se okomio Ruždi u članku objavljenom maja 99. u francuskim novinama ”L Mond”. Velika žrtva Homeinijevog čišćenja, i sama pretvorena u velikog ajatolaha vladajuće ideologije političke nekorektnosti, nezavisno od snage ili slabosti pozicije Hankea i njegovih argumenata, razapela je Pitera Hankea na intelektualni krst i pri tom ga nazvala ”medjunarodnim kretenom godine”. Tako je progonjeni islamski intelektualac dao sebi za pravo da se stavi iznad na daleko poznatog Petera Hankea.
Sve što ostaje iza filozofije nedostojne i neprimerene rasprave jeste verbalna agresivnost i apsolutna odbojnost prema drugojačijem mišljenju. To je svakako u suprotnosti sa osnovnim postulatima intelektualne demokratije. Komunisti su sročili frazu ”ko nije sa nama on je protiv nas” a sada su njihovi potomci sročili parafrazu ”ko nije sa nama on je fašista”. U oba slučaja protivnici služe za odstrel a da li je to korak napred ili nazad pitanje je za celu Evropu. A streljanje je već izvršeno. Samo u nekoliko dana razmaka i Žak Žilijer i Bernar Anri Levi potpisali su svoje članke identičnim oproštajnim naslovom ”Zbogom” kao posmrtno slovo nad iskopanom rakom u koju na silu žele pokopati još uvek živog Režisa Debrea. Iako je veliki broj upravo ovih, sada najgrlatijih, intelektualaca stekao veliku slavu sredinom 70-tih godina kada su Aleksandra Solženjicina preveli u filozofski žargon svoje epohe oni sada i ne pomišljaju da slede tog autora ”arhipelaga gulaga”. Na sve strane raspaljuju se optužbe na račun Debrea i Hankea kao i na račun Maksa Galoa a isto tako i na uporedjenje sa jednim Rošelom. Jedan istoričar je čak nazvan i antisemitom iako je u Aušvicu izgubio sve svoje najbliže ali mu je smrtni greh bio taj što je uporedio Miloševićevu politiku sa onom koju je vodio Benjamin Netanjahu. Drugi su dobili etikete antidrajfusara, treći su nazvani srpskim agentima. Kad bi smo i poverovali da je srpski režim, uz sve njegove patološke crte, zaista fašistički nebi se smela smetnuti sa uma činjenica da, i takav kakav je, predstavlja svega 0,2 % svetske populacije a gledano po drugim parametrima dobivaju se ne samo procenti već promili.
Francuska je postala zemlja u kojoj intelektualci gaze sve što bi na zapadu trebalo da predstavlja oličenje pravde i morala. Oni gaze jednog Debrea, Hankea, Solženjicina i njima sličnih sa tomahavkom u ruci i ratnim pokličima na usnama. Ti ljudi nemaju hrabrosti da se suoče sa sopstvenom stvarnošću. Francuska je postala zemlja u kojoj su pretnje demokratiji i slobodi svakodnevna normalna društvena pojava. Istinsko angažovanje svakog intelektualca za pravu stvar u ovakvoj Francuskoj podrazumeva i obavezno propitivanje vlastitog društva u vlastitom vremenu a to obavezno povlači i vlastiti rizik. Napasti jednog Debrea mnogo je lakše. Sa retrospektivnim antifašizmom, bez ikakvog ulaganja i bez rizika, profitabilnost je zagarantovana. To praktično znači da je sa umiranjem prava, pravde i morala umrla i De Golova Francuska. Spomenik podignut u Beogradu posle Prvog svetskog rata u čast francuskog prijateljstva Srbi su, za vreme NATO agresije na Jugoslaviju, obavili crnim florom u znak žalosti za gubitkom starih prijatelja.
Piše: Kokanus
Ovaj rat na Balkanu predstavlja, što je i bilo za očečkivati, idealnu priliku za pojedine intelektualce. Svakako da takvu priliku ogromna većina, potomaka onih koji su svojevremeno podizali parisku revoluciju, nije propustila. NATO koji po prvi put izlazi is svoje, ugovorom definisane odbrambene uloge i za-počinje svoj prvi rat u istoriji svog postojanja našao je svoje svoje branitelje, pa i logističku podršku, u mnogim intelektualcima kao što su: Bernar Gliksmon, Paskal Brunkner, Žak Žiliar, Alen Žoksa, Alen Finklkraut, Paskal Brunkner, Žak Rupnik i još sijaset sličnih. Željni borbe protiv fašizma u kojoj bi i oni učestvovali, iz straha da ih neko, pre ili kasnije, ne optuži za kolaboracionizam ili pasivnost pred zlom, imali su potrebu za nalaženje nove forme te političke patologije fašizma. I našli su ga u srpskom narodu koji je, za razliku od njih, borbu protiv fašizma vodio onda kada je trebalo (1940.-1945.). Budući da će borbu protiv onoga što oni nazivaju ”fašizmom” dobiti sigurno jer jer je ona prava borba protiv stvarnog fašizma već dobijena još pre više od pola veka, ovi intelektualci tu borbu vode ziheraški i bez ikakvih razika da bi stradali u njoj. Oni svoju borbu pokušavaju da odbrane moralnim apsolutizmom i navode: ”prvenstvo humanitarnog nad klasičnim medjunarodnim pravom”, ”pružanje otpora varvarizmu”, ”nužnost borbe protiv genocida”... Sve su to oni videli na Balkanu. Iz tih razloga podržavaju pravo mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja pogotovu onih gde su glavni ili vodeći činioci pripadnici srpske nacionalnosti. Koliko je intelektualna rasprava povodom rata Alijanse protiv Srbije izgubila svaki smisao i koliko je istorijsko znanje intelektualnih krugova palo na niske grane dokazuje članak u francuskoj štampi pod naslovom ”Kolektivna odgovornost Srba”. Nije primećeno reagovanje i na samu šovinističku postavku o kolektivnoj krivici čitavog jednog naroda. Takodje nije bilo reakcije na ortodoksnu laž izrečenu u tom članku. Da bi se prikazao srpski primitivizam piše se o srpskoj izgradnji Ćele-kule sačinjenu od turskih glava. Time je valjda trebalo dati još jasniju boju o Srbima. U tom članku se kaže ”to nemilosrdno divljaštvo prema neprijatelju (povodom izgradnje Ćele-kule pripisano Srbima, prim.autora) predstavlja balkanski mit koji ipak kod Srba čini deo njihove kulture i deo njihove svesti”. Da je ovo što je napisano o Srbima izrečeno ili napisano o nekom drugom narodu pokrenula bi se čitava lavina negodovanja. Zar i danas treba podsećati intelektualne krugove da su Turci nakon bitke na Čegru, (1809.god.) kod Niša, od posečenih srpskih glava ozidali Ćele-kulu, samo dvadeset godina nakon francuske revolucije.
Režis Debre je pokušao ukazati na paradokse i protivrečja pozicije u kojoj su se inelektualci našli:
”Po pravilu, u idejnim raspravama, ja diskutujem ne vređajući bilo koga. Tako bar nalaže etika diskusije u republici. Možda je to prevaziđeno, ali se ja toga još uveg držim. Zato ne želim da odgovaram na uvrede intelektualaca koji su oslepeli usled političke ostraščenosti (”kreten”, ”veštac”, ”Miloševićev agent”…). Samo sam dužan nekoliko objašnjenja.
Moje otvoreno pismo šefu francuske države jeste publicističko a ne delo reportera. Uopšte ne dovodim u pitanje novinarsku profesiju. Ona se u celosti pokazala savesnijom u vezi sa ovim sukobom nego u slučaju Zalivskog rata. Ali, ono što me začudjuje je kad vidim da naši televizijski kanali od novinara u Briselu traže mišljenje o pokolju na Kosovu ne pitajući za istu stvar i novinare u Prištini koji su imali pristup i mestu i ljudima.
Nisam u stanju da kažem da li je bilo ili nije sistematskog programa etničkog čišćenja Albanaca. O tome će presuditi istoričari kao i sudovi. Prepustio sam reč obaveštenim i prisutnim novinarima koji imaju drugačije objašnjenje za ovu jezivu tragediju. U svakom slučaju smatram da je pojam ”genocid” , koji koriste naš predsednik i još neki, očigledno neprikladan. Ukoliko se ovaj izraz bude tako izlizao, nestaće najelementarnijeg poštovanja prema holokaustu.
Protivim se kaznenoj ekspediciji Alijanse protiv Srba iz čisto strateških, diplomatskih i političkih razloga koji se u prvom redu tiču mesta Francuske u svetu. Ja nisam ni srpski, ni antisrpski raspoložen, niti proarnautski ili arnautski. Nisam ni proamerički niti antiamerički raspoložen kao što mi se pokušava nametnuti, mada sam svakako protiv svih vrsta imerija, nekadašnjih i današnjih.
Samo pokušavam da uz pomoć dostupnih sredstava otkrijem najmanje loš način na koji bi se najmanje rdjavo mogla završiti ova opaka i strašna epizoda, nesrećna za Kosovo, za Jugoslovene i za sve Evropljane.
Ali, mi nismo svi na istoj stazi! ”
Suprostavljajući se inetelektualnom ludili veliki Režis Debre doživeo je originalni intelektualno-medijski linč. Slično je doživeo i austrijski pisac Peter Hanke na kojeg se okomio Ruždi u članku objavljenom maja 99. u francuskim novinama ”L Mond”. Velika žrtva Homeinijevog čišćenja, i sama pretvorena u velikog ajatolaha vladajuće ideologije političke nekorektnosti, nezavisno od snage ili slabosti pozicije Hankea i njegovih argumenata, razapela je Pitera Hankea na intelektualni krst i pri tom ga nazvala ”medjunarodnim kretenom godine”. Tako je progonjeni islamski intelektualac dao sebi za pravo da se stavi iznad na daleko poznatog Petera Hankea.
Sve što ostaje iza filozofije nedostojne i neprimerene rasprave jeste verbalna agresivnost i apsolutna odbojnost prema drugojačijem mišljenju. To je svakako u suprotnosti sa osnovnim postulatima intelektualne demokratije. Komunisti su sročili frazu ”ko nije sa nama on je protiv nas” a sada su njihovi potomci sročili parafrazu ”ko nije sa nama on je fašista”. U oba slučaja protivnici služe za odstrel a da li je to korak napred ili nazad pitanje je za celu Evropu. A streljanje je već izvršeno. Samo u nekoliko dana razmaka i Žak Žilijer i Bernar Anri Levi potpisali su svoje članke identičnim oproštajnim naslovom ”Zbogom” kao posmrtno slovo nad iskopanom rakom u koju na silu žele pokopati još uvek živog Režisa Debrea. Iako je veliki broj upravo ovih, sada najgrlatijih, intelektualaca stekao veliku slavu sredinom 70-tih godina kada su Aleksandra Solženjicina preveli u filozofski žargon svoje epohe oni sada i ne pomišljaju da slede tog autora ”arhipelaga gulaga”. Na sve strane raspaljuju se optužbe na račun Debrea i Hankea kao i na račun Maksa Galoa a isto tako i na uporedjenje sa jednim Rošelom. Jedan istoričar je čak nazvan i antisemitom iako je u Aušvicu izgubio sve svoje najbliže ali mu je smrtni greh bio taj što je uporedio Miloševićevu politiku sa onom koju je vodio Benjamin Netanjahu. Drugi su dobili etikete antidrajfusara, treći su nazvani srpskim agentima. Kad bi smo i poverovali da je srpski režim, uz sve njegove patološke crte, zaista fašistički nebi se smela smetnuti sa uma činjenica da, i takav kakav je, predstavlja svega 0,2 % svetske populacije a gledano po drugim parametrima dobivaju se ne samo procenti već promili.
Francuska je postala zemlja u kojoj intelektualci gaze sve što bi na zapadu trebalo da predstavlja oličenje pravde i morala. Oni gaze jednog Debrea, Hankea, Solženjicina i njima sličnih sa tomahavkom u ruci i ratnim pokličima na usnama. Ti ljudi nemaju hrabrosti da se suoče sa sopstvenom stvarnošću. Francuska je postala zemlja u kojoj su pretnje demokratiji i slobodi svakodnevna normalna društvena pojava. Istinsko angažovanje svakog intelektualca za pravu stvar u ovakvoj Francuskoj podrazumeva i obavezno propitivanje vlastitog društva u vlastitom vremenu a to obavezno povlači i vlastiti rizik. Napasti jednog Debrea mnogo je lakše. Sa retrospektivnim antifašizmom, bez ikakvog ulaganja i bez rizika, profitabilnost je zagarantovana. To praktično znači da je sa umiranjem prava, pravde i morala umrla i De Golova Francuska. Spomenik podignut u Beogradu posle Prvog svetskog rata u čast francuskog prijateljstva Srbi su, za vreme NATO agresije na Jugoslaviju, obavili crnim florom u znak žalosti za gubitkom starih prijatelja.
Нема коментара:
Постави коментар